[bws_googleplusone display=“plusone,share“]
– Милић је дефинитивно обезбедио за вијеки вијекова своје место у историји српског народа, а посебно српског сликарства. Он је дефинитивно један велики уметник и дефинитивно највећи радник којег сам упознао. Једноставно, такав му знак, таква га звезда изнедрила – каже за „Мачва Прес“ академски сликар Драган Мартиновић, у разговору поводом седамнаесте годишњице од смрти Милића од Мачве (8. децембар 2000.)
Мартиновић се присетио занимљивих догађаја из дружења са Милићем, оценио како је контраверзни сликар све свесно радио и умео да прави фаму од свега.
– Милић „умео да буде много испред времена“. Оно што је Кустурица направио на Мокрој Гори, Милић је зачео шездесет и неке године на Златибору својом Кулом на седам ветрова. Да је било разумевања власти могао је тада бити неки Дрвенград на Златибору. Али се зато десило Сирогојно – рекао је Мартиновић.
Милић је, као свршени студент Академије, до 1970. године (када је завршио своју Кулу у родном Белотићу, често боравио у кући родитеља Драгана Мартиновића у Богатићу. Био је пријатељ са оцем Миливојем, а то пријатељство датира из младости када су се Милић и Миливој истовремено забављали са сестрама од стричева. Поздрављали су се са „шогоре“, иако се Драганов отац оженио једном од сестара, Драгановом мајком Вером, а Милићева љубав са другом сестром се окончала раскидом.
– Имао сам пет година и са Милићем сам био другар. Забављао ме је често и задиркивао, шалио се. Једно јутро, ја се пробудио и видим лагано се отварају врата на соби и чујем неко мекеће. Милић је четвороношке ушао у собу, сакрио се иза наткасне и мекетао да ме заплаши – сећа се Драган.
Бранко Ћопић био послуга кад се градила Кула
Мартинов отац Миливој је у то време био велики ентузијаста у Аматерском позоришту у Богатићу, пошто је у том периоду основана и Мачванска сликарска школа, породична дружења са Милићем су била честа. Посебно у периоду изградње „Радован куле“ у Белотићу, од 1968. до 1970. године. Одрастање уз оца уметника и тада познатог, али не као у каснијем периоду сликара Милића, као да је определило Драганов животни пут. Он се данас присећа прескакања тарабе у данашњем Етно-парку у Совљаку, који је тада био само напуштено више деценија старо сеоско домаћинство. Овај етно-комплекс је престоница Мачванске сликарске школе, а последњих 19 година се током лета у успомену на зачетке организованог сликарског покрета овде организује Сликарска колонија „Совљак“.
– Сећам се почетка градње Куле. 1968. – варљивог лета кренула је градња. Завршио сам четврти разред основне школе. Главни зидар је био брат Милићев Радојица, а ми остали смо били послуга. Међу послугом су били Бранислав Ћопић, Милован Витезовић, Ђорђе Кадијевић и још много Милићевих пријатеља из културне јавности, а и нас Мачвана. Пошто је Белотић бостанџијски крај, обавимо ми ручак, „закољу“ се две три огромне лубенице док се одмарамо. Једног момента, Милован Витезовић каже: „Људи ала ћемо се ми упи**ти од овог бостана! А ја исколачио очи. Јуче учио његову песму, не могу да верујем да тако нешто може да изговори песник чију сам песму учио у школи.
Милић је 1965. године имао саобраћајну несрећу у којој је повредио колено, а лекари су му одредили терапију – да се креће, да буде активан, најбоље да игра фудбал. Имао је праксу да на црквене празнике, почев од Светог Луке, који је био слава Мачванске сликарске школе и Светог Томе, који је био његова слава, окупи сликаре на Кули. Свако понесе своје слике, води се дискусија о њима, а онда се, због Милићеве терапије обавезно играо фудбал – прича Мартиновић.
Присећа се и 1970. године, када је Милић у Белотићу, на Кули, угостио целу екипу ФЕСТ-а.
– Беким Фехмију је возио Кирка Дагласа. У Штитару их је сачекала спуштена рампа на пружном прелазу, што је Дагласа запањило, па је упитао: Код вас још пругом иду парне локомотиве?
– Снима се неки филм – одговорио је Фехмију.
Ја сам тада упознао Неду Арнерић, коју сам једном приликом у њеној Галерији, подсетио на овај догађај и обоје смо се слатко насмејали.
Све је свесно радио
Због својих ставова које је износио у јавности, Милић је био контраверзни уметник. За неке родољуб, за друге националиста, за треће антикомуниста…
– Једног момента сам свој суд о Милићевој јавној политичкој одговорности изговорио своме оцу пред сам крај његовог живота. Отац ми ништа није рекао, ни да сам у праву нити да нисам. Само ме пољубио. Милић је био у јако добрим односима са влашћу и Милић је био у служби интереса власти. Пре три године сам провео целу ноћ са двојицом скоро стогодишњака који се сећају и времена четрдесетих, педесетих и шездесетих година, као што се ја сећам периода седамдесетих. Са њима сам разговарао управо о односу државе и политике према уметности и како се појавила Медијала и о Милићу од Мачве. Један је професор Александар Луковић, а други Бела Туранци, критичар из Суботице. Памте добро и за њих је то било као јуче. Милић је више правио фаму од свега тога. Да није тако како је он говорио илуструје слика у хотелу Цер. Ко је платио ту слику? Или слике које имају сви ранији председници општина. Што, волео их он?
– Он је био службеник своје државе, он је свесно радио то што је радио. То јавно декларисање у национализам, до прича везаних за ћирилицу. Једног дана је и мој отац ухапшен што су преправљане табле по Мачви са латинице у ћирилицу. Све је то била једна
представа једног система, који је знао много добро да манипулише јавношћу и који је знао да држи власт. Да ли се то неком свиђало или не, о том потом. То су пролазне ствари. Све више и чешће и ја сам опседнут тиме како на време препознати некога и нешто што ће имати трајну вредност. Сви смо сведоци пролазних и привремених вредности, разноразних моћника чија моћ траје до следећих избора. А постоје мали људи, упорни играчи, кртице који копају, и за њима остају дела трајне вредности. Та ме прича занима, ово дневно политички то је толико безначајно да ме не интересује. Одавно већ не читам новине, не гледам телевизију, не слушам радио, имам свој систем како се информишем и сазнам данас оно што ће се знати за пет, шест или десет година – закључио је Мартиновић.
Д. Грујић