У Шапцу, негде „на раскрсници путева“ за Богатић и Лозницу, пре 99 година, 10. новембра 1926. године извршена је смртна пресуда стрељањем над бившим поштаром Драгутином Недићем због убиства Владимира Николића, управника поште у Богатићу и пљачке државне имовине.
„Крвави злочин“, како је у то време описивала српска штампа, догодио се у ноћи између 23. и 24. децембра 1925. године. Николић, који је неколико дана раније дошао у Богатић да прими дужност управника поште уместо Недића који је разрешен, убијен је хицем из пиштоља. У новинским извештајима се наводи да је убица пуцао у слепоочницу и да је Николић тренутно преминуо. Ујутро је пронађен мртав у кревету који је био натопљен крвљу, а у соби је затечен велики неред и отворена поштанска каса из које је нестало око 127.000 ондашњих динара.
Недић је у марту 1926. године у првостепеном суду у Шапцу осуђен због разбојништа и убиства на 20 година „у лаком окову“, али је у априлу исте године Касациони ту пресуду укинуо. У пресуди се наводи да се као олакшавајућа околност Недићу не може узети добро владање „јер је покојни Николић примио Недића у своју собу, а овај га касније на спавању убио“. Као отежавајућа околност се наводи што је Недић убио свог друга којем је предао дужност.
На основу ових примедби првостепени суд у Шапцу је Недића осудио на смрт.
Недић је, како су новине писале, погубљен у раним јутарњим сатима пред око 1000 људи који су немо посматрали стрељање. Извештачи су забележили да је, након што су га жандарми довели на место погубљења „хитро скочио у ископану раку“ пошто га је претходно прегледао др Миладиновић. Потом је свештеник Михајловић читао молитву, а Недић мирно и скрушено љубио крст. Новинари су као интересантно навели да је свештенику неколико пута из руке испадао крст и књига из које је читао, а Недић их је подизао и враћао свештенику.
После обреда молитве, полицијски писар Манић је прочитао пресуду која је „дотле хладнокрвног и мирног Недића очигледно узбудила. Тада су се први пут на Недићевом лицу појавили знаци страшне душевне борбе која се изражавала у самртничком бледилу лица и избезумљеном укоченом погледу на присутне“.
Када је пресуда прочитана, Недић се мало прибрао и одржао неку врсту говора и рекао како је „свестан своје кривице и да ће кроз неколико часака умрети“. Изразио је жаљење што саучесници нису осуђени макар минималном казном и рекао следеће:
„Ја сам дело признао по наговору неколико утицајних личности, а међу овим и народног посланика г. Нинка Мартиновића који су ми рекли да дело примим на себе, а они ће учинити и израдити код надлежних да будем што блаже кажњен, обећавајући ми да ни у ком сучају нећу бити кажњен више од 5 година робије“.
Жандарми су после тога пришли Недићу како би му ставили повез преко очију, али се он томе противио. Ипак је морао да се повинује и противећи се узвикнуо: „Зар и последњу жељу нећете да ми испуните?“
„На дати знак водников одјекнуо је плотун четворице жандарма и Недић се срозао низ колац. Пошто је лекар г. др Миладиновић констатовао смрт, свет се почео нагло разилазити.“
Приредио Д.Г.