После отапања првог снега и са сунчаним данима у шумама су се појавили весници пролећа – висибабе и необична гљива у народу позната као „бабино уво“.
Ово је једна од најранијих врста печурака и уз смрчкове је гљиварски весник пролећа. Појављује се одмах после топљења снега све до краја марта на отпалим и натрулим гранчицама листопадног дрвећа.
Мали шеширићи јарке црвено-наранџасте боје су некада били природна „шминка“ о чему као најлепшим успоменама из детињства данас причају баке док девојке на лице наносе скупу козметику.
Раније су баке и мајке, па и деца, из шуме доносили гранчице са „бабиним уветом“ и онда њиме руменили образе.
Гљива „бабино уво“ је распрострањена широм Србије, па се у различитим крајевима приликом „шминкања“ другачије говорило.
У Мачви су девојке изговарале „Бака бледа, ја румена“, а у Подрињу шаљиво: „Ја румена к’о ружица, баба бледа к’о г..ица.“
Д.Г.