[bws_googleplusone]
Синиша Севић је одборник Скупштине општине Богатић, где за говорницом често износи проблеме из родног села Црна Бара. Поједини су специфични за ово село, попут неисправне воде за пиће, а други, о којима говори у овом интервјуу односе се и на друга мачванска села. Севић је после завршене средње школе остао да живи у родном месту, покушавајући да својим ангажовањем допринесе побољшању услова живота, указујући на евидентне проблеме и укључујући се у њихово решавање.
Ти си међу оним младим људима који је остао да живи на селу. Зашто си остао? Да ли си си имао планове да одеш из села, зашто ниси отишао?
– Живимо у времену када млади људи радије одлазе у град него остају на селу. Ја сам остао на селу управо у жељи да мењам ствари и то на боље. Ту сам и засновао породицу и имам две прелепе ћеркице на шта сам јако поносан. Сматрам да се на селу може подједнако добро живети као и у граду. Млади се одлучују за град због веће шансе за посао. Али и на селу се може наћи посао, живети достојанствено и срећно од плодова свог рада. Бављење пољопривредом, напретком технологије, није као што је некад било, оно изискује знање и стручност младих и образованих људи. И то је шанса за младе људе који све теже долазе до посла у градовима. Мој савет младима је да се окрену селу јер ту је будућност. Кроз бављење фудбалом имао сам прилику да будем и у фудбалским клубовима у великим градовима. Могао сам отићи са села али где год сам био са мном је било моје село, моја Црна Бара. Моја жеља да живим у мом селу и у да у њему заснујем породицу, неки би рекли да је лудост, али ја им кажем да је то најбоља одлука у мом животу. Свакоме ко је отишао у град препоручујем да се врати и да пробамо да на селу учинимо живот бољим и лакшим.
Зашто, по твом мишљењу, млади нерадо остају у селу или се не враћају заслепљени «светлима велеграда»?
– Већина моје генерације је отишла у град на студије или у потрази за послом. Свакако да „светла велеграда“ сваког очарају. Али то је само на почетку. Када се мало „загребе површина“ схвати се да живот у граду није тако идиличан како се чини. Ту је скученост малог стана, свакодневна вожња превозом од посла и до куће. Људи у градовима се отуђују једно од других, док на селу људи су више окренути једни другима. Мислим да је главни разлог зашто млади одлазе са села потрага за послом. Али ни у градовима се посао не налази лако. Мишљења сам да уколико неко жели да ради, он то може чинити и врло успешно на селу.
Шта живот на селу може да учини богатијим, достојанственијим, да људи буду задовољни? Шта селу треба да би се млади задржали?
– Сваком селу па и мом да би задржали младе недостаје садржаја који интересује младе. Иако смо ми у Црној Бари радили доста на анимирању младих да узму учешће у активном друштвеном животу кроз организовање турнира у малом фудбалу и разних приредби, може се, сигуран сам урадити више. Управо апелујем на младе да својим идејама, за бољи живот својих мештана, допринесу свом селу.
Има ли објашњења што је разлика између живота на селу и у граду свакодневно већа. Ето, у нашим селима се затварају здравствене амбуланте, пропадају домови културе, школе су све празније… Има ли оправдања за то?
– За затварање здравствених амбуланта и пропадање домова културе и школа у селима широм Мачве нема и не треба да буде оправдања. Ако је ситуација у целој земљи таква, ми не треба да се угледамо на те лоше примере. Ми морамо својим добрим примером кроз бригу о тим виталним установама за живот сваког грађана да дамо тај добар пример. Некада смо имали богата села, ту пре свега мислим на број деце у школама. Проблем што су нам школе празне је системски проблем „беле куге“ са којим се цела земља суочава. Том проблему морамо прићи врло озбиљно. Апелујем на локалну самоуправу да својим мерама проба да овај проблем ублажи. Као одборник у локалној самоуправи, увек ћу се залагати и увек подржати све предлоге општинских власти који за циљ имају да се проблем „беле куге“ реши у нашој Општини Богатић.
Ко може бити крив због лошег положаја села: да ли је то држава, локална самоуправа или су месне заједнице изгубиле своју функцију коју су не тако давно имале?
– Сви су помало криви. Али ту не треба тражити кривца, него решење проблема. Држава мора да даје боље подстицаје пољопривреди, не треба да остаје нема на проблеме пољопривредника. Али и пољопривредници треба да дају предлоге за решење њихових проблема, а не да очекују да држава сам реши проблеме. Ту се јавља проблем јер држава без интеракције са пољопривредницима не може знати који су то прави проблеми са којима се пољопривредници конкретно у Мачви суочавају. И локална самоуправа може и мора учинити више да би се проблеми пољопривредника у Мачви решили. Месне заједнице су и даље присутне у сваком селу, али њихова овлашћења су смањена. Локална самоуправа мора кроз месне заједнице да препозна проблеме пољопривредника у сваком селу Мачве и да преко њих реши исте.
Пољопривреда је основна привредне грана у Мачви. Шта је неопходно да се промени како би положај пољопривредника био бољи? Чини се да на либералном тржишту сељаци најгоре пролазе?
– Већина становништва Мачве се бави пољопривредом. Да би положај пољопривредника био бољи они морају да се удружују у удружења или задруге, које су чини ми се ишчезле, да би удружени лакше решили нагомилане проблеме којих је чини ми се много. Од ниске откупне цене до проблема пласирања својих производа. На либералном тржишту сам пољопривредни произвођач нема шансе док удружен има веће шансе да постигне бољу цену и да пласира своје производе. Оно што је селу такође поребно да би било конкурентије и да би пласирало лакше своје производе су млади образовани стучњаци који би својим идејама и предлозима унапредили живот сваког становника Мачве па се враћамо опет на питање повратка младих људи на село. Ја опет препоручујем младима да се врате јер на селу има будућности, храна је будућност поготово производња органскe хране.
Где су иницијативе и пројекти да се сељаци удружују, да се кредитира изградња инфраструктуре, производња органске хране… Ко о томе треба да брине?
– Мислим да иницијативе недостаје помало у нама самима. Ми очекујемо да све наше проблеме реши неко други. Али то је време прошло. Ово је време када ми сами морамо да дамо иницијативу за решење конкретног проблема да би се тај исти проблем решио. Апелујем на пољопривреднике да се удружују и да своје проблеме удружени презентују и локалној самоуправи и држави, јер заједнички глас ће се чути даље.
Да ли је илузорно говорити о унапређењу положаја села када, на пример, у твом селу већ две године вода за пиће није исправна. О чему причамо када елементарни животни услови не постоје?
– Као одборник у Скупштини Општине Богатић, више пута сам образлагао за скупштинском говорницом проблем воде у Црној Бари, која није исправна за пиће. То је велики проблем који дирекно угрожава живот свих становника Црне Баре. Задатак локалне самоуправе мора да буде изградња водовода у Црној Бари и околним селима. Цела Мачва треба да буде прикључена на водовод. Знам да то изискује велика средства, али то је улагање у живот и здравље а оно нема цену.
Које су границе стрпљења мештана Црне Баре да ће у догледно време моћи да се нормално снабдевају пијаћом водом, а не из цистерне?
– Могу Вам рећи да је незадовољство мојих мештана велико. У 38 домаћистава у Црној Бари је вода проглашена неисправном због недозвољене количине нитрата, а артерска чесма је затворена због повећане количине арсена. Становници села су почели да губе сваку наду тако да је већина њих почела да пије ту неисправну воду. Знате када у 21. веку идете на цистерну по воду сваки дан и тако две године, онда је нормално да људи буду незадовољни.
У Црној Бари су честе и поплаве, у небрањеном делу поред Дрине и Саве. Сељаци, међутим, плаћају накнаду за одводњавање, а реке и подземне воде им плаве њиве сваке године. Шта треба урадити?
– Црна Бара је позната по Дрини и Хајдучким вечерима широм Србије, али нажалост и по поплавама. Да, накнада за одводњавање је нов намет, и све би било у реду када би се тај намет користио за изградњу насипа и каналске мреже. Међутим изградња насипа и каналске мреже споро напредује и нормално је да се мештани Црне Баре питају за шта издвајају средства. Треба убрзати изградњу насипа и обнову насипа на Дрини јер је и то улагање у сигурну будућност свих нас. На то су нас упозориле поплаве из 2014. године.
Одборник си у Скупштини општине. Често си користио могућност да иза скупштинске говорнице укажеш на проблеме у свом селу. Зашто и шта је остало без одјека?
– За скупштинском говорницом често сам причао о проблемима свог села, Црне Баре. Доста мојих предлога је усвојено, али свакако највећи проблем остаје проблем пијаће воде који је ургентан и треба га решити под хитно. Чини ми се да је то у овом тренутку остало без одјека.
Верујеш ли да се у Црној Бари и другим селима Мачве у догледно време може живети мало боље? Шта као одборник можеш да урадиш по том питању?
– Враћамо се на почетак приче. Да не верујем да се на селу, конкретно у мом селу, Црној Бари не може живети давно би отишао са села. Верујем да се на селу може живети боље. Битно је да човек има жељу, вољу, идеју и да не буде лењ.За нешто морамо и ми сами да се потрудимо, али потребна нам је помоћ и локлане самоуправе и државе. Навешћу Вам из свог примера, када сам 2012. године именован за одборника први пут, циљ ми је био да помогнем свим сферама живота у селу, битне су ми биле четири ставке за село: деца, црква, спорт и пољопривреда. У основној школи у Црној Бари је урађен полигон и постављене су трибине. У црквеном дворишту је урађено осветљење, постављен је парк за децу са клупама, а на самој цркви је промењен комплетан кров. На фудбалском терену ФК „Хајдук Станко“ осветљена је половина игалишта, где са амбициозним руководством клуб бележи историjске резултате у последњих неколико година. Пошљунчено је преко 30 километара атарских путева и уведена је пракса да се сваке године пошљунче путни правци који су највише оштећени. Највише сам поносан на КУД „Јелица“ где се са председником Љубинковићем добро ради и где преко 50 деце ужива у игри и дружењу. Сам дом је комплет реновиран заједно са грејањем. Такође урађен је асфалт у Улици Витомира Николића, а у улицама које нису били осветљене постављена је расвета. Овим путем се захваљујем председнику Општине Ненаду Бесеровцу као и бившим директорима Дирекција Душану Туфегџићу и Матији Миловановићу на разумевању за решавање великог броја захтева које сам им поднео, а тичу се мог села Црне Баре. Наравно посебно се захваљујем тиму људи у Црној Бари који је радио на свему овоме, а они ће се сами препознати. Као одборник увек сам и увек ћу се залагати за бољи живот својих мештана и предлагаћу све иницијативе својих мештана за које сматрам да могу донети боље, Црној Бари и целој Мачви.