Pravnici 2018 1000x642 - ДАНАС СЕ СМЕЈУ УСПОМЕНАМА ИЗ ШКОЛСКЕ КЛУПЕ - ЗАТО ЈЕ ЂАЧКО ДОБА НАЈЛЕПШЕ
ИСТАКНУТО ТРАКА

ДАНАС СЕ СМЕЈУ УСПОМЕНАМА ИЗ ШКОЛСКЕ КЛУПЕ – ЗАТО ЈЕ ЂАЧКО ДОБА НАЈЛЕПШЕ

Они потврђују да је „од колевке па до гроба најлепше ђачко доба”. Остали су у контакту и друже се, иако је прошло четрдесет од како су сели у клупе као прва генерација средње школе у Богатићу. Матурирали су 1981. и од тада, осим на годишњицама матуре, сваке године се окупе код колебе школског друга Бобана Марковића и његове супруге Слађане.

 

Правно-биротехничко одељење прве генерације средње школе у Богатићу (тада „7. август”) остало је ненадмашно – по успеху су, вероватно, најбоље у четрдесет година дугој историји школе, али је невероватније што се друже и дан-данас, као кад су ишли у школу.
Иако последњих година овом несвакидашњем дружењу присуствује тек трећина одељења, они који ни једне године нису пропустили виђење са некадашњим другарима из школске клупе верују да ће се једном ипак окупити цело одељење.
Уз музику и роштиљ евоциране су успомене из средњошколских дана, на време сасвим другачије од данашњег (скоро сви га сматрају лепшим, срећнијим и безбрижнијим), на професоре, згоде и незгоде из школске клупе и са екскурзија.

«И ВИ ИЗАЂИТЕ НАПОЉЕ»

Несташлуци, који у време док су били ђаци нису били увек безазлени, после четири деценије изазивају смех.
Иако су, кажу, у односу на данашње ђаке, били озбиљнији, више учили, чак једну професорку нису звали на прославу матуре само зато што су били незадовољни њеним предавањима (а имали су сви петице из више предмета које је предавала), веровали или не, често су бежали са часова.

Највећи малер је био кад побегнемо колективно са часа и налетимо на разредног старешину професора Илију Милошевића!

Pravnici 2018 1 - ДАНАС СЕ СМЕЈУ УСПОМЕНАМА ИЗ ШКОЛСКЕ КЛУПЕ - ЗАТО ЈЕ ЂАЧКО ДОБА НАЈЛЕПШЕ
Дешавало се да поједини професоре пруже алиби за неоправдан изостанак из школе.
– Уместо у школу отишао сам са другом на базен у Шабац. Отац случајно тог дана навратио у школу, ушао у учионицу и питао професорку: Где је онај мој? – Ја сам их пустила да иду. Они, знате, тренирају ватерполо. Кад сам се вратио кући, а отац ме пита: Је ли, ватерполиста, где си био данас поподне кад ниси био у школи?

Неспоразуму са професорком филозофије, која је персирала ученицима, најслађе су се насмејали.
– Пола одељења побегло са часа, а нас неколико се затекло у учионици да узмемо торбе па да и ми остали бежимо. Али, појављује се професорка и на вратима сретне једног ђака и каже му: Хајде и ви изађите напоље, напустите просторију. `Хајде, рекла професорка да идемо – позове нас он и ми тако побегнемо са филозофије.

«ШТА ТО СТАВИ НА ОЧИ»

Да би избегли испитивање, када нису били спремни или расположени за оцењивање, прибегавали су разним триковима. Једном су направили диверзију са струјом у учионици тако што су двојица ученика одврнули све сијалице на лустерима.

– Поподне, мркли мрак у учионици. Улази професорица и пали упаљач да би видела куда иде. Чудно јој, па пита што нема струје. – Рестрикција, одговоримо нас неколико у глас, уздржавајући се да се не насмејемо. Изађе професорка на ходник где је било светла, па се врати и схвативши нашу намеру обавести нас да наредна два часа испитује.

Као будући правници, учили су дактилографију и слепо куцање. Свако је имао своју машину, старе „Унисове” које су одзвањале учионицом. Али, када су на машинама поскидали гуму која ублажава повратни ударац, толико је звечало да је било неподношљиво.

– На једном часу смо куцали за оцену, а пошто је сумњала да неки ђаци варају и гледају у тастатуру на машинама, професорка је тражила да ставимо повез преко очију. Један је навукао најлонску женску чарапу преко очију, а професорка није могла да се начуди толикој дрскости јер се кроз чарапу све видело.

На екскурзији у Ровињу, у другој години, било је посебно узбудљиво. Претходног дана се у мору утопио један ученик из Бановића па су „правници” били под надзором да не направе неку глупост.
Али, тешко их је било спречити. Закупили су два чамца и упутили се на пучину, где су се, на несрећу на километар од обале оба угасила. За то време је разредни старешина као без главе трчао поред мора, дозивао, а на крају покупио и однео одећу, па „морнари” нису могли онако голи да уђу у хотел на вечеру.

«ДОЂИ САМО ДА ТЕ ВИДИМ»

Када су већ споменули разредног, професора Илију, присетили су се како их је бициклом посећивао код куће.

Професор једног предмета је био прилично толерантан, па чак и када није упознао ученика за цело полугодиште.
Имали смо двочас суботом, а ја никад суботом нисам ишао у школу и још ништа нисам знао нити ме интересовао. А професор поручи по једном другу само да дођем да ме упозна и закључиће ми двојку.

О истом професору је и прича како није давао јединице јер је, како је говорио, то и његова слаба оцена.
– Настави да радиш, па кад будеш спреман јави се да одговараш. На крају године ми је закључио четворку и рекао како је поносан.
Највише због слатких лажи и манипулација којих су се присетили, у тексту не наводимо актере ових догодовштина. Имена и презимена су нам позната, али је од њиховог објављивања (мада не би било последица) важније што су они данас зрели и одговорни људи у најлепшим, шездесетим годинама.
Данашње средњошколце ће, без сумње уверити да је ђачко доба ипак – најлепше.

Д.Г.

 

ПЕВАЧ

Док су „новинари” имали свог свирача – Зеку виолинисту, „правници” су имали – певача. Миладин Познановић је певао скоро на сваком часу правне групе предмета, нарочито у поподневној смени. Својим гласом забављао је другове из одељења и професорку углавном на крају часа, после предавања. „Плава жена, топла зима”, „Волела си каранфиле беле” и репертоар Томе Здравковића биле су омиљене и популарне мелодије.