Bora SImic - Uspomene: Neponovljivi pesnik Bora Simić - prva lira Mačve
МОЗАИК

Uspomene: Neponovljivi pesnik Bora Simić – prva lira Mačve

USPOMENE: Sećanje  na  druženje sa Borom Simićem, nedavno preminulim velikim pesnikom

 

Prva lira Mačve, kućo moja!

 

Naš saradnik Anđelko Zablaćanski zabeležio je delić uspomena na druženje sa velikim pesnikom Borom Simićem, koji je preminuo 3. januara ove godine.

 

Za Boru sam mislio da će večno živeti. Kako može umreti čovek koji i u devetoj deceniji života priča kao da tek stupa u prvu mladost? O svojim pesmama upakovanim u lepe zbirke je govorio u budućem vremenu. Da budu lepo prikazane, a i predgovor i njegova biografija. Nije voleo svoju zbirku Gvozdeno detinjstvo baš zbog predgovora koji je napisao Milić od Mačve.

– Zašto je morô da metne u knjigu sve one budalaštine što sam mu pričô. Ono o ženi, gaćama i mačićima. Sramota me ćerki. Precrtavam olovkom… – govorio je.

Sanjao je o nekoj drugačijoj knjizi, a uvek je taj dečački enutizijazam da će objaviti pravu knjigu, završavao  rečima:

– Neće niko da se bori za mene, šta ću.

A onda, kao da nije ni spominjao pesme, kao da ga ni na tren nije uzimala ta seta, opet pun života pričao bi o ženama, ljubavi… I opet u budućem vremenu.

– Kad bi našô neku i da se ludo zaljubim, bio bi’ joj sluga..

Bože, kako me je tad asocirao na Tagoreovog Gradinara, prvu pesmu. Vrlo često sam mu baš posle takve priče čitao tu pesmu. I čini mi se, u trenucima dok sluša poeziju drugih pesnika, Bora Simić je pokazivao koliki je on pesnik, koliko voli poeziju i da mu je ona sa njegovim rođenjem darovana od Boga. Upijao je svako slovo, svaki stih svim svojim čulima.

Često je navraćao kod mene. Poslednjih godina sve ređe smo pričali o poeziji, mada nijedan susret nije mogao proći bez bar jedne njegove ili moje pesme. Pričao je o životu, o veri koja je bila nekako samo Borina. Crkvene službe, molitve i liturgije redovno je posećivao, i opet, upravo mi svrativši vraćajući se iz crkve, on je imao svoje teorije o Bogu, grehu, kazni i Božijoj nagradi. Možda je i to jedan od razloga što je bio jedinstven, poseban. Mada, ta posebnost u životu mu je više štetila nego dobra donela, a trebalo je, moralo, biti drugačije. Jer, ako neko iznedri ovakve stihove:

Ucveta radost/zemlje i srca,/četrdeset jata mrazeva/prelete livade moje./Broj ruža mog/tela/vatreno isti,  a pri tome ne zna ni šta su metafore ni druge stilske figure, i ovako ih maestralno upesmi, onda je on poseban. Bora to jeste, a podsmevali su mu se oni koji nisu ni čuli za Desanku Maksimović, Ivu Andrića, a Bora je zajedno s njima bivao na književnim večerima.

Pričao mi je o tim susretima. Zanimljiv je bio susret sa Andrićem. Bora, kako ga je Bog dao neposrednog prostodušnog, bez ustručavanja je prišao našem nobelovcu i upitao velikog pisca šta misli o ženama. Nije Andrić ignorisao našeg pesnika već  su razgovarali, čak mu je dao svoje viđenje žena. Bori je ostalo najupečatljivije Andrićevo viđenje žena i seksa, i jednu rečenicu je često citirao, ali ja ću je u ovom tekstu prećutati.

Dešavalo se da mi Bora bane u vreme kad već imam nekog u poseti. Uljudno se predstavljao kao „prva lira Mačve“ i često preuzimao glavnu ulogu u daljem toku druženja. Tako se davnih godina desilo da je došao, a u sobi mi je već bila jedna plavuša, žena koju je muka naterala da dođe, jer joj je bio potreban neki lek koji sam imao. Ništa između mene i nje nije bilo osim poslovnog, ali Bora mi nikad kasnije nije oprostio što se nisam njome oženio, jer  je, ustvari, ona na njega ostavila snažan utisak. Nikako nisam mogao da ga ubedim da je ta žena bila samo tad i nikada više kod mene. Govorio je:

– Pogrešio si, kućo moja. Trebô si je krunisati brakom…

Kad spomenuh „prvu liru Mačve“, zanimljivo je da je voleo da sluša dok mu čitam svoje pesme. Kad završim, a on je slušao ne trepnuvši, govorio da treba pošten umreti i da priznaje da sam bolji pesnik od njega (mada teško je biti bolji od Bore), oseća se to koliko sam bolji. No, čim završi i ja ga upitam: „Dobro, Boro, a ko je onda prva lira Mačve?“, kao iz topa bi odgovorio: „Ja, kućo moja!“

Takav je bio Bora Simić. Jedinstven i neponovljiv.

 

Anđelko Zablaćanski

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *