Branko Naslovna1 - Немци имају свогa - и наш Нецер, професор Бранко Максимовић је жива легенда!
ЖИВОТ ИСТАКНУТО СПОРТ ТРАКА

Немци имају свогa – и наш Нецер, професор Бранко Максимовић је жива легенда!

[bws_googleplusone display=“plusone,share,follow,hangout,badge“]

Ginter Necer 300x412 - Немци имају свогa - и наш Нецер, професор Бранко Максимовић је жива легенда!
Гинтер Нецер – немачки фудбалер

Средином и крајем 60-их година прошлог века пажњу љубитеља  фудбала у Европи и код нас привлачиo је играч „Борусије“ из Менхенгладбаха, Немац Гинтер Нецер, фудбалер неоспорног талента и играчког умећа. Велику популарност је, међутим, стекао више због неконвенционалног понашања на терену и ван њега, а општу препознатљивост својом дугом плавом косом која му је сезала до рамена.  Иако је, у тада  још увек конзервативном делу  Европе  трпео критике због дуге косе, управо је она допринела Нецеровој великој популарности код младих тога доба.  У чувени „Реал“ из Мадрида   прешао је 1974. године  где је до краја каријере остао веран свом изгледу изјавивши одмах по доласку: „Ја не могу да играм ако немам дугу косу“.

У међувремену и у Богатићу се појавио Нецер.  Не Гинтер него – Бранко. Крштено име и презиме, Бранко Максимовић,  могло се наћи само у званичним документима и протоколима фудбалских утакмица. За саиграче, навијаче, целу Мачву и шире, скоро педесет година је препознатљив по свом надимку – Нецер.

Од бадовиначких јендека, сарајевских средњошколских и студентских дана, врхунца славе у „Мачви“ из Богатића, преко 40 година професорског стажа, деценија спортског педагошког рада са младима… Ово је прича о ПРОФЕСОРУ НЕЦЕРУ, како је познат и како ће остати упамћен и који наредне недеље одлази у заслужену пензију.

 

Средином лета 1970. године на припреме  у  ФК  „Мачву“   дошао је младић дуге плаве косе до рамена, тада студент из Сарајева. Подозрење према његовом фудбалском умећу изазивао је не само изглед „чупавца“ него и то што за њега нико није знао ни чуо међу тадашњим мачванским фудбалским стручњацима  и играчима. Још када је речено да је из Бадовинаца, сумња у његове фудбалске квалитете се увећала јер нико и никада из Бадовинаца није успео да игра за клуб  „Мачва“.  Тих година, а и пре у „Мачву“ су махом долазили и играли младићи из Црне Баре као најталентованији,  уз понеког из Глушаца, Клења и Дубља. Међутим, први тренинзи и пријатељске утакмице брзо су све уверили да се и на бадовиначким ливадама и јендецима могу брусити фудбалски таленти.  Наставник физичког, голманска легенда „Дрине“ из Бадовинаца,   Бора Носовић, запазио га је још као  дечка „плавушанчића спретног и окретног“ и препоручио га Здравку Јеротићу тадашњем председнику фудбалског клуба. Почео је са припремама на месту левог крила, а касније је  прешао  на позицију левог бека.

Од  почетка првенства је  заузео стартно место у првом тиму, саставу  који је по многима био и остао један од најбољих, ако не и најбољи у дугој историји овог клуба. Тако је, не само физички, већ и игром потпуно оправдао надимак „Нецер“ који је добио одмах по доласку.

Branko Macva - Немци имају свогa - и наш Нецер, професор Бранко Максимовић је жива легенда!
Легендарни бек: у тиму „Мачве“ 1973. године

Престао је активно да игра фудбал 1985. године у својој тридесет трећој години живота. Навијачи су свој суд o његовим  фудбалским  квалитетима  дали на крају прошлог миленијума у дванаестом месецу 1999. године, када су га изабрали у идеалан тим Мачве свих времена и прогласили  га за  најбољег  бека у историји играња фудбала у Мачви.

Гинтер Нецер је био симбол бунта младих, Бранко професор физичке културе младима. Гинтер Нецер се возио у  јагуару  и жутом  ферарију, Бранко вози  бицикл. И један и други су играли са дугом, плавом  косом до рамена. Гинтерово презиме  Бранко је  носио и носи га са поносом  као свој надимак од седамдесетих година прошлог века. Добио га је од навијача Мачве, на терену  у Богатићу. По надимку га сви пре  знају него по имену. Како је време пролазило и нове генерације долазиле надимак је полако прерастао у име: професор Нецер.

Од Бадовинаца преко Сарајева…

Branko mladic 1024x1515 - Немци имају свогa - и наш Нецер, професор Бранко Максимовић је жива легенда!
Сарајевске успомене: као средњошколац
Branko portret 300x418 - Немци имају свогa - и наш Нецер, професор Бранко Максимовић је жива легенда!
Данас, као професор

Рођен је 1952. године. Одрастао је  у Бадовинцима,  у великом равничарском селу на западу Мачве обгрљеног реком  Дрином. Одрастао је уз реку, уз сеоско зеленило, врела лета, топле ноћи и свежа  јутра. Сваки сноп жутог жита и покошеног сена, цветног пролећа и хладних зима, родитељска љубав, клупа у основној  школи, свака кришка хлеба и масти са шећером, колена зелена од траве, сваки јендек …   исплели  су мрежу   од   златних нити   и уткали  је у  душу  дечака.  У предворју живота    једна се нит  везала  за наставницу фискултуре која је  код  десетогодишњака   усадила огромну љубав према спорту   и према  наставничком позиву.  Већ је тада донео одлуку,  већ је  тада донкихотовски узвикнуо: „Ја знам шта хоћу. Ја знам ко сам“. Већ је тада познавао себе.

Међутим, родитељи су већ сковали друге планове. У седмом разреду отац га је ставио  на  евиденцију за учење механичарског заната у задрузи у Бадовинцима. Био је на чекању  кад за то дође време. Није  прихватио  очев предлог. Уследила је друга породична одлука,   опет без њега,  да га после осмог разреда упишу у Економску школу у  Великом Зворнику. Бранко је желео да се упише у средњу фискултурну школу   у Сарајеву. За родитеље је то био „шок“. Тадашње њихово размишљање оправдавало је  и  став  – сеоска кућа није могла да прихвати лопту као занимање. Лопту су шутирали сиротиња и лењови. И уписали су га тамо где су они хтели.

„У Велики Зворник нећу“,  био је изричит у својој намери и у ту школу није ни крочио.

Није одступио. Направио је свесно паузу од једне године.  Стишала  се у међувремену и родитељска  љутња, а Бранко је то време искористио да учи пливање  и да савладава технике потребне за пријемни испит. Два  друга су већ била  у Сарајеву и од њих је добијао потребне  информације.  Са успехом је положио и уписао се у средњу школу за  физичку културу у Сарајеву. Од пријављених триста кандидата на пријему је прошло око њих сто. Бранко је био други на листи.

„Чини ми се јуче је то било када сам са шеснаест година  сео у воз у који сам ушао на једној , а изашао на другој,  за мене веома  важној животној станици“, присећа се.

Сарајевски дани су текли.  Средњошколски дом постао  му  је други дом. У почетку му је одвајање тешко пало.  Недостајали су му другови, породица али каже да никада није пожелео да се врати. Завичајну емоцију је амортизовало присуство два друга из генерације. У другој години добио је државну стипендију, а након завршетка средње школе уписује се на Факултет физичке културе и остаје  у истом граду.  Средњошколски  дом заменио је студентским.   Асоцијације на оба дома су  јасне:  ред, рад и дисциплина…  и пешачење:

„Oд  дома до школе пет километара низбрдо, и од школе до дома пет километара узбрдо ..,  а  пролеће те мрви,  убија…“

Мајчине сузе

На половини студирања, у лето, добио је две професионалне фудбалске понуде, прву од домаћег прволигаша, а другу од иностраног. Ближи је овој другој  –  и жељи да се отисне друмом  спортске  авантуре у Утрехт (Холандија). Породична вечера у августу  те године била  је и прилика за разговор.

„Играо бих и од тога и живео“, рекао сам  родитељима и брату.  „Тишина. Мајка је оборила главу, а испод оборене главе видео сам сузе. Протекао је минут док није проговорила: Бранко, све што смо могли уложили смо у тебе и твоје школовање. И ту је крај.  И лету је крај.“ – говори Бранко  и снажно  проживљава тај тренутак. Не обара главу и не крије сузе.  Не због неодласка   У животу не постоје случајности. За све постоји разлог. Да је постојао разлог да оде, отишао би. Мајчине сузе су избрисале  маглу у њему  и показале му правац.

Прву молбу за посао, као апсолвент, послао је у Александровац.  Иако је одговор гласио да је примљен, није отишао јер се спремао за одбрану дипломског рада. Дипломирао је  1976.  године на искрају лета и тај дан и датум памти као један од најрадоснијих.

„Свака помисао на родитеље водила  ме до њихове огромне  тежње и грчевите борбе  да из ничег створе велико и  да своју децу помере из оквира сиромаштва. Одатле сам црпео снагу и то ме држало док сам се пењао степеницама у остварењу свог циља. Подигли су ме на ноге и школовањем ми дали чврсту подлогу“, каже Бранко.

Ту огромну радост остварења у дану дипломирања, а да би је приближио саговорнику, пореди са још три датума велике  радости – када су му се рађала деца.

Добровољно се пријавио у војску, не чекајући  редовни позив. У новосадску  касарну донео је  оно што се из војске обично  понесе: ред, рад и дисциплину. Није стекао „друга до гроба“ али чува сећање на једног друга из Имотског. Поклопили су им се животни стилови  и исти  приступ обавезама.

Тињала је у њему и потајна жеља да  након студирања настави да се усавршава. Формирањем породице све је мање времена бивало за бављење научним радом.  Жеља је постојала, а  нашао се и начин. Магистрирао је нешто касније у области спорта и физичке културе.

Професор и педагог

У  Мачванској  средњој школи је од њеног  оснивања, од  1978. године. Школа догодине обележава јубилеј, 40  година постојања, а  Бранко у овој години свој јубилеј – 40 година рада.  Петнаестог  јула  изаћи ће из воза на још једној животној станици.

Првих двадесет година  сматра  најпродуктивнијим годинама у свом раду. Зашто?

Branko Kros 1024x768 - Немци имају свогa - и наш Нецер, професор Бранко Максимовић је жива легенда!
Четири деценије увек уз најмлађе

„То је период  до рата. Друштво се бринуло за образовање, другачије га вредновало, породице су биле стабилније, улога и помоћ породице у образовању њихове деце била је значајнија, економски смо били стабилнији. Успех је био видљивији. Од рата па на овамо наступило је време обезвређивања сваког  система вредности.“  

Испратио је и генерације средњошколаца којима је био  и одељењски старешина. Не прави разлику међу њима али издваја генерацију уписану у први разред 2006. у образовни профил економски техничар. Тој  генерацији је био разредни старешина.

Временом се више давао у раду а да није видео резултате. Бити професор почело је полако да бледи. Дохватио га је дух времена који слама људе који су  имали  идеал. Задржао је још само једну врсту комуникације – спорт.

„Ишао бих истим спортским путем, а професуру бих мењао за неко друго занимање“.

Никада није напустио  Мачву. Све време бављења професорским радом није напуштао фудбал.  Био је активан члан у различитим фудбалским организацијама, дописник спортских часописа и оно у чему је највише уживао –  био је тренер и селектор најмлађих категорија фудбалера.

„Идеал у мом спортском делу позива су деца са десет,  односно једанаест година јер су деца тог узраста благодет људске цивилизације на коју се  мора наслањати“.

Како гледа на прошлост?

„Кад размишљам  о прошлости размишљам хронолошки:  детињство, младост, средња школа,…“

Све је тако и сложено. Само недостаје комадић од пресечене црвене траке са свечаности отварања нове фискултурне сале – нове спортске хале у Богатићу. Тридесет и девет зима  је часове држао у холу школе, па  кад  је киша падала и јаки ветрови  дували. Заслужио је тај комадић, ма заслужио је целу  траку.   

Професоре, добродошао у пензију!

Јасмина Живановић

Фото: приватна архива/Мачва Прес/Моцарт спорт

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.