СУНЦА НАШЕГ НЕБА:ПОВОДОМ ПРВИХ ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА МАЧВАНСКЕ СРЕДЊЕ ШКОЛЕ
Пише: ЈАСМИНА ЖИВАНОВИЋ
Мачва је онај комад земље „између зеленог Цера и зелених вода Дрине и Саве“ (А.Г.Матош) – осликана и опевана, обасјана сунцем и капима росе, земља жита и хлеба, земља великих људи обдарених талентима и топлoм мачванскoм душoм. Земља је тo Јелене и Душка, Зорана , Мирослава, Ивана, Драгиње, Милене, Александра, Иване, Милана, Лазара, Слободане, Николе, Марка, Срђана, Владимира, Тамаре , … имена ђака генерације у Мачванској средњој школи. Сунца нашег неба.
Пре четрдесет година почео се вијорити мачвански барјак образовања. У сред центра Богатића, на ливади, где се шутирала лопта још невештим ногама малишана, подигнута је зграда средње школе. Том ливадском простору дат је смисао. Ако се подигне мост спојиће се две обале а саградиш ли школу дао си симбол и заштитни знак – амблем једном месту..
Створили су је људи не себи у славу, већ да је дају на дар, драгоцени дар свој мачванској деци још нејаких крила, да науче да лете. Нису се требали више расипати по Шапцу, Лозници, Зворнику,… Остајали су ту у окриљу свог огњишта „што на босиљак мирише и душу греје“ (Б.Станковић). Младост је и, радост, обасјала мачванску варошицу, а корифеји те младости обасјавају у њено име целу земљу.
„Како ћу ја ову школу оставити“ – говори матурант оцу, некадашњем ученику у истој школи.
„Оставићеш је сине, али је никада нећеш заборавити“.
ЈЕЛЕНА И ДУШКО ВЕШИЋ – ДРАГУЉИ ИЗ НАШЕ РИЗНИЦЕ
Договорила сам сусрет са двоје младих и успешних некадашњих наших ученика, носилаца Вукових диплома и престижних признања ђака генерације, Душком и Јеленом Вешић. Мојом припремом за тај сусрет доминирала је реч „успех“ и питање – шта је успех? Да ли је према мишљењу Била Гејтса успех лош учитељ јер заводи паметне људе да мисле да не могу да изгубе? Можда је успех кад добијемо оно што желимо? Или кад урадимо оно што желимо? А шта ако се успех крије у формули која садржи један важан елемент – овладати умећем опхођења према људима? Ови млади људи су према дефинисаним школским, академским и образовним критеријумима постигнућа веома успешни, али ја имам на уму и неке друге вредносне критеријуме по којима их мерим и на основу којих су они главни ликови овог текста.
Дан кад смо се срели наликовао је на њих, на њихову младост и лепоту. Јесењско пре подне било је окупано сунцем које нас је, ваљда да награди топлотом и светлошћу,грејало као у сред лета. Дошли су са обале друге на коју смо их испратили једног лепог јунског дана када су отишли „у неки нови живот, на неку обалу другу“ (М. Антић).
***
Јелена је проглашена за ђака генерације 2012. године. До тог признања стигла је са Вуковом дипломом и са постигнутим резултатима на такмичењима. У првом разреду освојила је прво место на Окружном такмичењу из предмета Биологија, у другом и трећем разреду заузела је друго и треће место из истог предмета на истом нивоу, а у четвртом разреду освојила је друго место на Републичком такмичењу из ветеринарске медицине.
Њен рођени брат Душко је за ђака генерације проглашен наредне 2013. године као носилац Вукове дипломе и на основу постигнутих успеха. У трећем разреду осваја два вредна пласмана: прво место на Регионалној смотри младих талената из Информатике и треће место на Републичкој смотри младих талената из истог предмета, а у четвртом разреду осваја друго место на обласном такмичењу машинских техничара за компјутерско конструисање.
Обоје су, само у размаку од годину дана примили награде, дипломе и признања из руку тадашњег директора школе Милисава Јоксимовића на свечаности одржаној у сали КОЦ-а и обоје су, опет у размаку од годину дана примили новчане награде и признања из руку Слободана Савића тадашњег председника у свечаној дворани општине у Богатићу.
Сећам се оба датума и никада нећу заборавити та два тренутка у свечаној дворани. Моја пажња је подједнако била усмерена и према њима и према њиховим родитељима. На лицима им се одражавао осећај испуњености и задовољства својом децом али и собом. Јер родитељи су ти који стварају васпитну подлогу за развој своје деце састављену од осећања прихватања, поштовања и љубави уз давање подршке њиховим напорима везаним за постигнућа. Обоје констатују одмах на почетку разговора:
– Наши родитељи су навикнути на наше успехе.
***
Завршили су прва четири разреда основне школе у родном Метковићу, а даље основно образовање наставили су у Богатићу. Душко је добио Вукову диплому на крају осмогодишњег школовања, а Јелена, увек одлична ученица није добила то признање због три четворке у сведочанству из српског језика у петом разреду и техничког образовања и физичког васпитања у шестом разреду.
Наставак средњег образовања и избор Мачванске средње школе се подразумевао. Јелена је желела да се упише у образовни профил Ветеринарски техничар због биологије који је стручан предмет у овом смеру. Њено интересовање и љубав према природи уочавао се од првих разреда основне школе, а што је њену учитељицу повукло да изговори визионарску упитну реченицу: „Хоћеш ли ти бити ботаничар кад порастеш?“
Постала је професор биологије. Основне студије на Биолошком факултету Универзитета у Београду завршава три месеца пре рока и дипломира 2016. године, а мастер рад је одбранила 29. јуна 2017. године. Избором професије реализовале су се три њене љубави: према биологији, према раду у школи и љубав према деци.
Јелена је због јединствене лепоте своје златноцрвене косе изгледала као да је сишла са портрета чувених ренесансних сликара. За мене је била и остала Наташа Ростова из Толстојевог романа која је својом љупкошћу, озбиљношћу и добротом обојила средњошколске дане. Била је једна од главних активисткиња тих година у Ђачком парламенту и заслужна је за настајање школског парка, лепе зелене оазе и простора добрих вибрација. Заједно са осталим учесницима даровала је школи једну лепу успомену. Често сам у том простору и увек je се сећам.
***
Душко је изабрао образовни профил Машински техничар за компјутерско конструисање и у другом разреду је одлучио да ће да студира математику али са стрепњом како ће даље јер како каже: „нисам имао довољно развијене навике као моја сестра која је одговорнија и организованија“.
Имао их је. Завршио је основне студије у смеру професор математике и рачунарства на Математичком факултету Универзитета у Београду први у генерацији са још двоје студената. Посебно је нагласио два догађаја и два важна датума:
– Ја сам дипломирао 28. јуна 2017. године, а сутрадан, 29. јуна Јелена је одбранила мастер рад и завршила мастер академске студије.
Иде њеним стопама. На мастеру је. Њих двоје се огледају једно у другом.
***
У жељи да постану професори од сваког свог професора су понешто „купили“, а највише: начине предавања, одржавање дисциплине на часовима као и начине грађења односа између наставника и ученика у чијем средишту је доминирало обострано разумевање, уважавање и поштовање. И зато је Јелена са усхићењем изговорила реченицу:
– Памтићу изванредна предавања из Анатомије мог разредног Миомира Кнежевића. И, памтићу га као дивног човека.
У њеном искуству је и отац као професор предавач у једном од разреда. Зато никада није знала кад ће бити питана, и које области из наставних садржаја ће бити у тесту. То је била предност.
И Душко је био у „предности“ и са носталгијом се сећа како је гледао за својим друговима док су сви заједно одлазили на аутобус, а он морао да путује са оцем аутом. Три године му је математику предавала Драгиња Прокић, некадашња ученица у истој школи и ђак генерације 2006. Памтиће је као младу и амбициозну професорку која је волела то што је радила и уживала у томе. Драгиња је, вођена срцем отишла преко Дрине, а школа ју је „тешка срца“ пустила да оде. Доста му је на факултету помогло и то што му је професор Владимир Симовић предавао Програмирање:
– На првој години студија положио сам Програмирање без проблема. Знате, гимназијалци су падали више пута.
До данас га импресионира његов разредни Никола Мартић за кога каже да: „никада није повисио тон“. Обоје изражавају свој став након четворогодишњег школовања речима:
– Остаћемо везани за средњу школу.
***
Кад су им крила ојачала и кад су отишли нису изабрали пут у једном правцу. Вратили су се као птице које се увек враћају тамо где припадају, а ја се увек питам како то птице знају где треба да се врате? Па ваљда као и Јелена и Душко – с р ц е м.
Јелена, млада жена, удата Мартиновић одгаја свог четворомесечног сина Лазара и живи са својом породицом у Богатићу.
Душко, наследник и чувар породичног огњишта и традиције живи у породичној кући са родитељима и баком која се и даље брине да ли је он довољно јео и увек га дочека на повратку кући. Од јануара ове године ради у Мачванској средњој школи – предаје математику. На почетку нове школске године добио је разредно старешинство. У искуству има добар модел – свог разредног, да га следи. И спрема се за одбрану мастер рада. За који дан. Тог младог професора тек упознајем. За то ми је он сам дао путоказ оног тренутка кад је изговорио следеће реченице:
– Нисам знао ни ја шта је математика док нисам отишао на студије. Математика није само рачун – математика је велика истина.
***
Сваки сусрет са бившим ученицима ме оплемени и увек ме нечему научи. Стечена искуства су неприметно мом животу дала облик и боју али ми нису помогла у сусрету са њима.. Признајем своју збуњеност пред овим младим људима. Светле као узори и наликују на два највреднија драгуља из храдчанске ризнице чија врата као да сам управо отворила. Зато сам себи и у себи понављала речи филозофа Давиле које упућују на битне ствари: „У аристократским временима оно што има вредност је непроцењиво, а у демократским временима оно што је непроцењиво нема вредност“.
По чему су они за мене вредни?
По врлинама. „Врлине не долазе од богатства, али богатство, и све друге добре ствари долазе од врлине.“(Сократ) Уз знање које поседују имају и врлине које су им урођене а које су се уз помоћ породичног васпитања и уз помоћ образовања само афирмисале. Врлине су одредиле и њихов карактер са личним димензијама. Сигурно поседују доста врлина. Нећу их набрајати.
Издвојићу само једну, врхунску – Љ у б а в . А Љубав није само емоција, Љубав је првенствено – врлина. Део је наше, људске природе и чини основу нашег живота. Јелена и Душко су мом животу дали још једну боју, променили ме и обогатили. Ја не верујем у моћ врлине, уздам се у њу као у врхунско добро. Они ми уливају наду.