ЖЕНЕ НА СЕЛУ – Унапређење положаја путем медија (29)
Пуне три године Весна Јуришић ради као неговатељицa и свакодневно је у хуманој мисији.Уз „добар дан, како сте данас“ током осмочасовне смене уђе у никада мање од десет, а некада и у двадесет кућа. Весну њени „пацијенти“ не дочекују на вратима, како је обичај. Они су приковани за кревет, стари и беспомоћни, а њена топла реч им озари лице, поврати расположење и вољу за животом.
-Обрадују се када дођем. Навикли су на мене и прија им моје друштво. У почетку је појединима било непријатно, стидели су се, ваљда што им тешко пада да неко други води бригу о њима. Временом се то променило и сада су се навикли, штавише не могу да замисле да нећу доћи – каже Весна.
Њен посао подразумева више услуга. У неким случајевима је само контрола притиска и шећера, припремање ручка, пресвлачење постељине, прање судова… Највише је,међутим, послова који обухватају негу тешко болесних и непокретних старих особа.Весна њима чисти и превија ране, пресвлачи их, мења им пелене.
– То су тешки болесници, који су у постељи дуже времена. Имају они своју децу, али су отишли у градове и долазе да их обилазе, а у селу су углавном остали баке и деке нарушеног здравља. Ако је, на пример, снаха остала да негује болесног свекра, или ћерка живи са болесним оцем, стари људи сматрају да је срамота да их снаха или ћерка купају, пресвлаче их и мењају пелене. Имам и случај где бака живи са братићем и њу је срамота да је он пресвлачи. Зато ангажују неговатељице– наставља Весна.
Док прича о свом послу Весна са осмехом на лицу истиче пример болесне баке из Глоговца која лежи непокретна после шлога, а сваки пут каже: „Само да дочекам да поново проходам!“
– Ја је охрабрим да ће оздравити и стати на своје ноге. Има и горих случајева, кажем јој. Приметила сам да и најтежи болесници не кукају, да имају вољу да живе.Срећна сам и задовољна што вероватно и ја својим доласком и кратким боравком код њих подстакнем позитивно размишљање и са њима поделим позитивну енергију.Нажалост, поједини корисници нас напусте, а родбина нам каже како су захваљујући неговатељицама лакше поднели најтеже животне тренутке – додаје.
Весна се сусрела са тешким људским судбинама и многи би после кратког времена напустили посао који она ради. Њој, напротив, ништа није тешко. Радохоличарка,одговорна и савесна, себе пореди са медицинском сестром у болници која, по њеном размишљању, ради много више и још теже послове.
– Кад медицинској сестри у болници која има ко зна колико болесника да негује, да им подели терапију, па колико пелена дневно промени и кревета да пресвуче, све то није тешко, онда ни мени овај мој посао није тежак. Не могу рећи да је лак, али га не бих мењала – каже.
Пре него што је у августу 2015. године прошла обуку и добила сертификат неговатељице, а потом и почела да ради, Весна је свега годину и по дана радила као трговац. Требао јој је посао и одлучила је да постане неговатељица без претходних сазнања о томе шта ће све радити. На интервјуу после пријаве, међутим, одмах јој је речено да има све квалификације. Није била срећна што их је стекла негујући десет година супруга који је боловао од карцинома, а потом и оца и ујака.
Веснина животна мисија је, очито, да помаже својом добротом, знањем и искуством.
Д. Грујић
Пројекат суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања, ,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.