Mirjana Savkic Naslovna 1210x642 - ПЕДАГОГ МИРЈАНА САВКИЋ: ДЕЦИ СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА НЕОПХОДНА ЈЕ АДЕКВАТНА И СТРУЧНА ПОДРШКА
ИНВАЛИДИТЕТ НИЈЕ ИДЕНТИТЕТ ИСТАКНУТО ТРАКА

ПЕДАГОГ МИРЈАНА САВКИЋ: ДЕЦИ СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА НЕОПХОДНА ЈЕ АДЕКВАТНА И СТРУЧНА ПОДРШКА

Инклузија деце са инвалидитетом и сметњама у развоју треба да подразумева партнерство стручњака. Спровођење ИОП-а (индивидуални образовни програм) само по себи не гарантује да смо кадри „ући“ у свет детета – каже за „Мачва Прес“ Мирјана Савкић, дипломирани педгог.

Деца са инвалидитетом и сметњама у развоју су другачија од вршњака, али то не значи да треба да остану на маргини друштва. Шта је најважније у приступу таквој деци?

Mira Savkic - ПЕДАГОГ МИРЈАНА САВКИЋ: ДЕЦИ СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА НЕОПХОДНА ЈЕ АДЕКВАТНА И СТРУЧНА ПОДРШКА
Мирјана Савкић, дипломирани педагог

– Инклузија, посматрано и схваћено онако како би требало да буде, представља питање друштва у целини, а не само предшколске установе или  школе.

Не би требало поистовећивати инклузију са редовним похађањем предшколске установе деце са сметњама у развоју. Она је, најпре, питање породице, родбине, улице у којој дете живи и локалне заједнице уопште.

Свакако, инклузија јесте неопходност и  право свакога детета, али су исто тако  неопходне и организоване промене у друштву, на свим нивоима.

Већ у породици, доласком на свет детета са сметњама у развоју, које су некада приметне по рођењу, а некада се уоче тек у  каснијем периоду (у  одређеном броју случајева  у вртићу се одређене потешкоће и препознају и родитељима сугерише даљи пут дијагностике и интервенције уз неизоставну подршку) ту велику радост помути сазнање да је дете другачије и да није онакво какво бисмо сви желели да је. Тежак је пут прихватања тог сазнања  и живљења, које подразумева подршку детету на његовом путу одрастања и осамостаљивања. Најважније за дете  је да   буде прво прихваћено у својој примарној породици, од стране родитеља, браће, сестара, да га се не стиде и не крију, како проблем, тако и само дете.  Затим, дете треба да буде прихваћено и од стране друштва, да родитељи имају где да га поведу, да има шта и са ким да  ради. Ту је већ родитељу потребна подршка.

У предшколској установи дружење детета са сметњама у развоју са вршњацима  доноси корист свој деци. Деца се уче толеранцији и различитости, развијају емпатију, стрпљење, упорност,  као и да прихвате и помогну онима којима је помоћ потребна.

Каква су искуства у инклузији деце са инвалидитетом и сметњама у развоју?

– Од 2010. године, од када је законски утемељено,   инклузивно образовања као   потенцијално квалитетно  образовања за све  и у ПУ “Слава Ковић“ у Богатићу је кренуло са реализацијом.  Били смо  сви помало збуњени, затечени и у страху како ћемо  радити нешто са дводневним обукама, ако за рад са децом са сметњама у развоју постоје стручњаци који се образују на високошколским установама и то стручњаци који су специјализовани  за одређену врсту потешкоћа у развоју деце ( логопеди, сурдопедагози, олигофренопедагози, тифлопедагози,…).

Истраживање, које је спроведено у 37 предшколских установа у Србији, уверило нас је да нисмо сами који су  на такав начин инклузију посматрали и приступили јој. Све установе указале су на потребу за подршком  логопеда и дефектолога  свих специјалности , као и на бољу и успешнију сарадњу са родитељима и њихову преданост и залагање за проблеме своје деце.

Који недостаци у приступу инклузији су уочени се уочавају, шта је неопходно мењати у актуелном концепту инклузије?

– Инклузија  код нас није схваћена на прави начин. Наш приступ би требало да буде доста флексибилнији и креативнији. Овакав какав је, крут концепт развоја инклузије, не може бити добар за свако дете, а тиме се доводе у питање и основна права деце на најквалитетније образовање.

Фински систем инклузивног образовања важи за најбољи у Европи. Полази од основног концепта-припремити децу за живот у коме постоје различити људи. Фински систем није само законски, већ и програмски и организационо  дефинисао инклузивно образовање. Са  шесторо деце са сметњама у развоју  ради 1 дефектолог и 3 асистента дефектолога. Наша прича изгледа потпуно другачије.

И, уопште, веома је битно проценити да ли је за дете боље инклузивно или специјално образовање.

На пример, за дете са  тежим проблемима аутистичног спектра или вишефункционалним поремећајима, које има висок степен потребе за подршком и које је стављено у групу са још 25 до 30 деце, не можемо са сигурношћу, или чак и уопште рећи да смо му обезбедили остварење основног права на најбоље образовање и подршку. Опет, са друге стране, нису сва деца са различитим, посебно блажим сметњама  за специјалне школе.

У Шведској се примењује систем  школовања по мери детета. Основни концепт инклузивног образовања подразумева припрему деце за  сналажење у животним вештинама и, уопште, за живот. Деца усвајају функционална знања и вештине, уче само оно што има употребну вредност у њиховом животу. Код нас је, опет, прича сасвим другачија.

Ако смо далеко од примера које сте навели, шта је, у нашим условима, најважније у подршци деци са сметњама у развоју да би инклузија имала смисла?

– На основу свега изложеног, лако је закључити да је  по питању подршке деци са сметњама у развоју најбитнија АДЕКВАТНА ИНТЕРВЕНЦИЈА СА АДЕКВАТНИМ  СТРУЧЊАЦИМА. То су, свакако, дефектолози, било да су  дијагностичари, непосредни реализатори програма подршке или  сарадници нама,  који  пружамо подршку деци у предшколкској установи. Партнерски однос и приступ у раду са децом у предшколској установи, наравно, након процене да је боравак  у вршњачкој групи предшколске установе најадекватнија интервенција, представља сигуран, или сигурнији пут ка квалитетном образовању по мери детета. Јер, реализовање  ИОП-а  није гарант да смо кадри „ући“ у свет детета. Код аутистичног детета не можемо гледати у групу, већ појединца којег водимо путем којим он може и треба да иде.

Да ли то знамо?

Једно је обавеза да то радимо како је закон прописао, па и наша добра воља  заснована на хуманистичким стремљењима, а друго је да ли смо стручни за то, да ли можемо проценити и упознати психолошку структуру личности и у складу са врстама сметњи пружити деци најбоље. Универзално је правило да не можемо сви да радимо све, јер онај ко мисли да све зна и може, заправо, ништа не уради како треба!

М.М.

Пројекат суфинансиран из буџета Општине Богатић, ,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.