Stranke Naslovna - ОТВОРИ ОЧИ, ПРУЖИ РУКУ
projekat ПОГЛЕДИ

ОТВОРИ ОЧИ, ПРУЖИ РУКУ

Млад човек је разапет између онога што би желео да буде и онога што јесте, између очекивања родитеља и борбе за прихватање од стране вршњака и средине. Отварајући једна по једна врата живота, може да се уплаши и сакрије у тамне одаје своје душе. Тада му је потребна рука спаса.

Вашу шеснаестогодишњу ћерку у последње време не препознајете, потпуно се променила. До скоро весела девојчица постала је ћутљива девојка. Избегава сваки разговор са вама, време проводи углавном у својој соби, доста спава, чујете је да плаче, очи су јој често црвене, отечене. Омршала је, одбија да једе. Попустила је у школи, не жели да излази са другарицама, избегава њихове посете.

Разредни старешина вас позива на разговор. Обавешава вас да ваш син често изостаје из школе, а када дође на часове непажљив је, омета наставу. Оцене су му много горе него прошле године. Често долази у сукоб са вршњацима. Код куће слуша гласну музику, љут је, пун беса.

Збуњeни сте, забринути, не знате више шта да радите и како да се понашате. Питате се шта сте пропустили и у чему сте погрешили. Да ли постоји проблем за који не знате, да ли су ово нормални симптоми адолесценције или је то можда – депресија?

Туга и умерена депресија се чешће појављују у адолесценцији него пре ње и могу представљати уобичајен садржај у психичком животу младе особе. У овом периоду превирања тешко је препознати шта је депресивни поремећај, а шта туга и разочарење, па је потребно пажљиво праћење адолесцента. Све дијагностичке процене као и терапија у адолесценцији су у функцији времена, а стрпљење уз опрез је правило кога се треба држати.

Лет из породичног гнезда

„Ја нисам хтео ништа друго, него да покушам проживети оно што је само од себе хтело да избије из мене. Зато је било тако тешко.“

Хесе

У периоду сазревања однос са вршњацима избија у први план. Правила вршњачке групе постају важнија од породичних. Да би био прихваћен, а не одбачен, адолесцент прихвата моделе понашања групе. То се односи на облачење, речник, музику, однос према школском успеху… Постаје важно истаћи се, стећи одређен положај у групи, самопотврдити се у школи, спорту, музици. Али, на жалост и у маргиналном понашању (делинквенција, злоупотреба алкохола и психоактивних супстанци).

Право опредељење води децу ка афирмацији живота, а погрешно уводи у болест – депресију. Само је доживљено убедљив доказ за адолесцента да је на правом или погрешном путу.

„Ако постоји пакао на земљи, наћи ћете га у срцу депресивног човека“

Депресија је болест „целог тела“. Укључује пад расположења кога прате црне мисли, као и плач органа. То је начин на који адолесцент доживљава себе, друге, прошлост, садашњост и будућност, начин на који једе и спава, учи. Постоји губитак животних интересовања. Активности које су некада биле пријатне, у којима су уживали, губе привлачност.

Специфичности депресије адолесцената су:

– велика променљивост расположења (од сниженог до повишеног, изливи љутње, испољавање беса, насиља)

– успореност мисли и понашања

– повишена стрепња

– губитак мотивације, смањење пажње и концентрације што доводи до неуспеха у школи

– отежани односи са другима (родитељима, вршњацима, професорима)

– доживљавање себе мање вредним, самопотцењивање, самооптуживање, губитак самопоштовања

– негативна ментална представа о свом телу, губитак снаге и воље да се било шта предузме и промени, стални болови, главобоље, грчеви, дигестивни проблеми

– прекомеран сан или несаница

– смањен или повишен апетит (анорексично-булимични симптоми)

Депресија може бити предворје самоубиства. Немојте се оглушивати на сигнале које вам адолесцент шаље (шали се на рачун самоубиства, изјављује „боље би ми било да сам мртав“ или „волео бих да нестанем заувек“, „не постоји излаз из ситуације“). Позитиван став према смрти и њено романтично приказивање често наводно ненамерно повређивање, прекомерно пијење, пребрза вожња аутомобилом, могу бити одраз негативног става према животу односно његовом ниподиштавању и обесмишљавању.

Како пружити руку спаса

Породица обично прва препозна адолесцентово нерасположење, напетост, његове дилеме. Не треба занемарити ни наставнике и професоре који имају слух за ове проблеме. Ако се то деси на време, шансе за очување адолесцентовог интегритета су велике. Дешава се, међутим, да чланови породице оптерећени собом, не помогну на време јер нису схватили апел адолесцента за помоћ.

Као што породица има разбољевајућу улогу у настанку депресије, велика је њена улога у подстицању оздрављења болесног члана.

За почетак је битан разговор. Слушајте своје дете пажљиво, ослушкујте његова осећања, не постављајте сувишна питања, немојте критиковати, осуђивати, наређивати, претити, уцењивати, омаловажавати. Покушајте да разумете суштину проблема. Важно је да му ставите до знања да може да рачуна на вас и вашу подршку.

Адолесцент може реаговати повлачењем у себе, ћутањем. Тешко му је да прича о својим проблемима. Поштујте његове границе, не инсистирајте, покажите да саосећате са њим и да сте ту увек за њега. Реците му да ћете га саслушати кад буде спреман да се „отвори“. Ако вам каже да не постоји проблем, да ви све то преувеличавате, не занемарујте своја запажања, бригу због симптома које сте уочили, узимајући у обзир њихову јачину, озбиљност, као и трајање. Адолесцент често не уочава да има проблем.

Ако у свему овоме не успете сами, најбоље би било да потражите помоћ психолога и психијатра. Иако сте ви можда преувеличали проблем, можда би боље било да вам стручно лице каже своје мишљење.

Др Милена М. Мартиновић