Glogovac Naslovna - ЗАНИМЉИВО ИЗ ИСТОРИЈЕ ШКОЛСТВА У МАЧВИ - ЗНАТЕ ЛИ КОЈЕ СУ ШКОЛЕ НАЈСТАРИЈЕ?
ИСТАКНУТО МОЗАИК ТРАКА

ЗАНИМЉИВО ИЗ ИСТОРИЈЕ ШКОЛСТВА У МАЧВИ – ЗНАТЕ ЛИ КОЈЕ СУ ШКОЛЕ НАЈСТАРИЈЕ?

Услови за развој школства у Србији, самим тим и Мачви, створени су тек кад је Србија добила одређену самоуправу и када се економски и политички почела ослобађати од турске окупације.

У свом „Путешествију по Србији“ Јоаким Вујић је 1826. године, између осталог, описао и две мачванске школе, у Богатићу и Глоговцу. Богатић је имао „лепу школу на један спрат која из много соба састоји се, и у једној великој соби могу се до 100 ученика обучавати. Школа је основана захваљујући Јеврему Обреновићу. Школа у  Глоговцу је била „једна доста оскудна школа, са седам ученика и једним учитељем.“

Редовно основно школовање је по наставном програму од 1815. до 1838. године трајало три године. У првом разреду учио се буквар, у другом часловац, у трећем псалтир, четири вида рачунања, молитве, свештена историја и словенска граматика. По мањим сеоским школама учитељи су сами састављали програм према своме знању и умењу. Школе су често прекидале рад јер су услови били прилично тешки. Државни савет је на седници од 13. децембра 1835. године закључио:“У Шабачком окружју има више лепи зданија с одабраним учитељима, који би сваки у нормалним школама мого учитељствовати. Те су школе пак у Богатићу, Глоговцу… , но сад се све батаљују због тога што учитељима сад нема откуда плата, која је из прирески пара давана.“

skola glogovac - ЗАНИМЉИВО ИЗ ИСТОРИЈЕ ШКОЛСТВА У МАЧВИ - ЗНАТЕ ЛИ КОЈЕ СУ ШКОЛЕ НАЈСТАРИЈЕ?
Основна школа „Јанко Веселиновић“ у Глоговцу

Организовање школа и школске наставе под контролом управних власти и посебне просветне комисије завршено је 1836. године. Све школе у Србији, тада је посетио „директор свију школа у Србији, Петар Радовановић“. По његовим извештајима упућеним кнезу Милошу, од свих учитеља у сеоским школама, само је учитељ у Богатићу, Јован Бранковић имао завршену учитељску школу („Препараднију“ у Сомбору).

Наставним планом и програмом који је донет 11. августа 1838. године школе су подељене на млађу нормалну класу, у којој су ученици боравили две године и старију нормалну класу која је текође трајала две године. Настава је била крајње вербална, а наставни садржај базиран на религиозности.

На почетку школске 1841/1842. године све школе, у западној страни Књажества „обишао је Тимотије Милашиновић, директор свих нормалних школа у Србији. У свом извештају за школу у Богатићу пише: “било је школа у много хуђем стању, у које је спала школа у Богатићу, које премда су сходно оправљенију своме саздане, но толико су од више године неоправљајуће се опале, да прокисивају, нечистоћа је у њима, да већа бити не може, посуђе је изломљено ти га и нема.“

Школске 1842/1843. године отворено је доста нових школа, а као учитељи су радили, у Богатићу Живко Берић родом из Богатића, у Глоговцу Живан Драјић из Црне Баре и у Глушцима Петар Димитријевић из Смедерева.

Крајем пете деценије 19. века број школа у шабачком округу више се него удвостручио. Мачва је предњачила, јер је у њој велик број села имао школу, а чак је више школа сачињавало једну школску општину. Услови за рад били су у многим школама још увек неповољни. „Богатићка, премда је оправљена, опет кров јако прокисива… Глоговачка није оправљена, клупа и стола за учитеља нема и неки су ученици шугом заражени. Бадовиначка није за грејање оправљена и нема пећи.“

Тадашњи учитељ у Богатићу (1858. године), Јован Николић, је за своју школу написао: „није сасвим оправљена, квартир је одвећ тескобан, једна соба на тавану прокисује… и нема ствари, као иконе Светог Саве, лењир, дивит, песковница, а и проче што има све је рђаво.“

Један број школа је имао интересантан смештај за ученике, у Мачви ређе јер су ученици из више села долазили у њима најближу школу. У извештајима разних комисија забележен је податак да су у глоговачку школу долазила деца из Клења, Салаша Црнобарског и Бановог Поља, Црне Баре и Совљака, а у школу у Богатићу долазили су ученици из Дубља, Метковића и Белотића.

Почетком 20. века школство је примило шире размере. Из података од 1904. године се види да су школе „од лепе грађе и у добром стању” биле у Бадовинцима, Метковићу, Глушцима и Црној Бари; школске зграде „од слабе грађе, али које могу служити „ биле су у Салашу Црнобарском, Клењу, Дубљу, Белотићу и Богатићу; „мора да се руши због влаге“ школа у Бановом Пољу.

Skola Bogatic1 960x720 - ЗАНИМЉИВО ИЗ ИСТОРИЈЕ ШКОЛСТВА У МАЧВИ - ЗНАТЕ ЛИ КОЈЕ СУ ШКОЛЕ НАЈСТАРИЈЕ?
Основна школа „Мика Митровић“ у Богатићу

Почетком 1916. године, окупатор уводи основне школе, а нешто касније ствара средње школство. По замисли водећих сила требало је да школе послуже, сагласно циљу, да се сломи свест о независности, уништењу образовних слојева у Србији. Истраживања показују да школе нису редовно радиле, а да је одређен број постојао само на папиру. У пролеће 1916. године, школа у Богатићу је радила са скраћеном наставом јер није било учитеља и наставних средстава, јер су наставу држали припадници аустроугарске војске, те је одласком њихове јединице школа остала без кадра. У срезу Богатић је било уписано 4601 ученик, али је у јуну 1917. године школу похађало само 170 дечака и 90 девојчица. Нове власти су желеле да мимоиђу домаћи кадар, па је тако у Богатићу учитељ био каплар аустроугарске војске Антон Ловрековић. Међутим, раположивих школованих учитеља, а посебно оних који су знали српски језик није било довољно. Због овога је у Београду организован учитељски курс. Из округа Шабац је послато 18 подофицира и војника. Какав је тај кадар био сазнаје се из податка што је један наредник одређен за школу у Богатићу у цивилу био гостионичар, а било је и сличних примера. Развој школства између два светска рата није систематски проучаван и о том времену више се зна фрагментарно, а глобални преглед је објављен у књизи „Основни подаци о развитку среза Шабац“. Посредним начином утврђено је да школску 1930/1931. годину није похађало 11% мушке и 52%  женске деце. Главни разлог за непохађање наставе више је било у реткој школској мрежи, а мање у материјалном положају породице и немарном односу родитеља према школи.

С. Луковић