Nije lepo kritikovati nekog ako prvo ne pogledamo sebe u oči.
Zato danas, sedamnaest godina od mučkog napada moćnih NATO aviona, prvo čega se sećam je TV Dnevnik RTS-a. „Milosrdni anđeo“ je počeo da seje smrt po Srbiji, a vesti traju li traju – bez reči o bombama. Prebacim na televizije u okruženju i čujem da smo napadnuti. Opet vratim na RTS, a oni o – vođi. Osećao sam se jadno. Đavo sa imenom anđela nas nemilosrdno ruši, a neko bi čak i to da prećuti.
A onda – noći i noći nespavanja, mumlanje aviona, ubijanje nedužnih, rušenje u trenu nečega što su generacije stvarale. I pitanje, koje kao težak oblak pritiska – zašto? Zašto je u jednom veku ovaj mali narod toliko puta oružano napadnut? Zar smo toliko loši?
Znam da nismo. Znam! Ali znam i da smo inadžije koje je lako ubediti u sve. Ratoborni, a kad nam udare šamar sami okrećemo drugi obraz. Pobednici, koji čim pobede, pehar daju onima što su ga izgubili. Srbi smo – ako nam kažu da nismo, a nećemo da budemo – kad nam kažu da jesmo. Jednostavno, čini mi se, da smo narod sačinjen od zbira nelogičnosti i suprotnosti. Možda smo zato često meta, smetamo logici licemejra, istopolnosti ludila i umovanja. A svet oduvek stoji na tim temelјima.
Jer, 1918. godine neko je imao cilј da razbije Habzburšku monarhiju, a sad svim silama pravi EU u tim granicama. Kažu da su Hitlera novčano pomagali bogati Jevreji, a u logorima umirala jevrejska sirotinja, da bi 1948. godine stvoren Izrael, prva jevrejska država u Novoj eri. Pa, i NATO (čitaj američki) naziv akcije koja seje smrt „Milosrdni anđeo“ je dokaz tog uvrnutog sveta. Tog sveta u koji Srbi nikako nisu umeli, nisu imali mudrosti, da se uklope
Ali, da se vratimo bombardovanju i „nemilosrdnom anđelu“ koji je ubio malu Milicu od 3 godine, nevine lјude u Grdeličkoj klisuri… Taj đavo koji je sejao, Ženevskom konvencijom, zabranjene kasetne bombe, koji nam je za buduće vekove zemlјu “obogatio“ osiromašenim uranijumom… I sad taj đavo, kao da nam ništa nije radio, zove nas u svoje okrilјe. Da li to žele da nas brane od sebe samih?
Đavo ne bi bio đavo kad ne bi bio barem đavolast. On je zaboravio sva svoja nedela i još se anđelom zvao, i još sve to proglasio dobrobitom za čovečanstvo (otkad su Šiptari ceo svet). No, dobro, đavo radi svoj posao, ali šta mi radimo? Zar ćemo potrčati u krilo naših ubica? A sve su prilike da hoćemo. Već smo napravili krupan korak ka NATO „prijatelјima“ potpisujući ono o čemu me je stid da pišem. I gle čuda. Na vlasti je podmladak onih koji nas vodiše kad su nas zasipali bombama. Slučajno ili namerno? Ništa u životu nije slučajno. Đavo zna sto godina unapred šta će biti, a ne ovih vašlјivih sedamnaest.
A Srbi, ko Srbi. Pobede umeli u poraz da pretvore, a u porazu davali i drugi obraz. Samo, poslovica kaže – „Ko s đavolom tikve sadi o glavu mu se razbiju“. Pa, kad više nemamo nijednog obraza nek ide i glava.
Ima li Srbija nekoga ko će nam obraz vratiti?
Anđelko Zablaćanski
Naslovna fotografija: Spomenik vojnicima izginulim u NATO bombardovanju na Bubanji, kod Glušaca