Hortenzija naslovna - Господар и (или) слуга емоцијама
ИСТАКНУТО МОЗАИК

Господар и (или) слуга емоцијама

ПИШЕ: др Милена Мартиновић, специјалиста психијатрије

Осећање да владате собом, моћ да се супротставите емоционалним олујама које живот доноси је оно што одликује емоционално интелигентне особе. Циљ је ускладити «главу и срце» и интелигентно употребити емоције у сврху квалитетнијег живота.

Размислите: када сте последњи пут изгубили контролу и праснули на некога (дете, супружника, колегу…) да бисте касније после размишљања и кајања увидели да толики бес није био потребан? Да ли сте често забринути и то вас омета у свакодневним активностима? Да ли верујете да имате мало или минимално способности да утичете на своје емоције? Ваш пријатељ није дошао на заказани састанак. Стојите сами и чекате. Да ли сте због тога љути, забринути или вас је стид?

Живот без осећања био би као једнолично пусто поље без животних разноликости. Али, оно чему тежимо је да емоције буду у складу са околностима. Ако су емоције превише потискиване доводе до једноличности и изолованости од себе и од других. Ако су, пак, емоције необуздане, екстремне и дуготрајне, тада прелазе у психопатологију.
Да бисмо боље разумели повезаност емоција, мисли и понашања, потребно је да се позабавимо анатомијом мозга.

Кратак час анатомије

Током милион година еволуције мозак је растао од нижих делова ка вишим центрима. Најпримитивнији део мозга је мождано стабло које окружује кичмену мождину и задужено је за основне животне функције (рад срца, дисање, метаболизам). Мождано стабло не мисли и не памти, али зато без њега нема живота. Око можданог стабла се налази прстенасти део мозга (лимбички систем) који је задужен за емоционални живот. Када нас обузме бес, страх, жудња за неким или нечим, то нас је лимбички систем ухватио у своје канџе. Док је еволуирао, лимбички систем је развио способност учења и памћења. Средиште свих страсти у мозгу чине бадемаста једра која се налазе са обе стране лимбичког система и приљубљена су за мождану кору. Она учествују у несвесним емоционалним реакцијама. Од емоционалног мозга се развија мислећи мозак (неокортекс) и он је између осталог одговоран за свесност и препознавање осећања. Чињеница да је мислећи мозак настао од емоционалног говори о директној вези мисли и осећања. Анатомски емоционални систем може да делује независно од неокортекса. Наиме, емоционали мозак делује много брже од рационалног, нервни путеви су краћи и утабани, чулни сигнали из ока и уха много брже путују до њега. Док бадемаста једра функционишу при импулсивним и брзим реакцијама, други део емоционалног мозга омогућава одговарајуће и исправне реакције. Мождани пригушивач (амигдала) налази се на другом крају главе, непосредно иза чела (предњи чеони режањ). Он делује кад се неко разбесни или уплаши, али смирује и контролише осећања да би се што успешније управљало датом ситуацијом. Исто тако, предњи чеони режањ одлучује када треба да се нападне и бежи, али и када треба да се умири, убеђује, сажаљева, одуговлачи, изазива осећај кривице, ставља примедбе. Ове везе између емоционалног и мислећег мозга су суштинске за развој емоционалне интелигенције.

Плес осећања и разума
Осећања се не деле на позитивна и негативна, него на пријатна и непријатна, зависно од тога како осећања вреднујемо. Ако неко осећање прогласимо на непријатно, ми ћемо се трудити да га потиснемо. Међутим, непријатна осећања постоје и имају своју сврху. Страх је непријатно осећање, али нас упозорава на опасност која може бити реална или нереална после нашег преиспитивања ситуације. Страх ће учинити да размишљамо о својој безбедности и евентуалну опасност отклонимо. Он је послужио својој сврси и помогао да се адаптирамо на окружење. Сва осећања су природна и људска била она непријатна или пријатна. То не значи да треба да се препустимо неком осећању, већ да застанемо, преиспитамо себе.
Људи много енергије троше на потискивање непријатних осећања. Међутим, хронично потискивање може довести до блокирања енергије, јер наше емоције су оно што нас покреће. Хронично потискивање љутње може да доведе до депресије. Зато се треба суочити и признати себи и пријатне и непријатне емоције и да ослушнемо шта нам те емоције говоре. Треба да схватимо да живимо стваран, истински живот, који је некада ружичаст, а некада није. Јер, успони и падови сачињавају живот.
У суштини свега је мера између позитивних и негативних осећања. Људи не треба да избегавају непријатна осећања да би били задовољни, него треба да држе под контролом бурна осећања која су препрека добром расположењу. И они који имају нападе гнева или депресије могу добро да се осећају ако нађу противтежу у низу радосних и срећних тренутака. Овладавање емоцијама захтева «пуно радно време». Већи део онога што радимо, нарочито у слободно време, јесте покушај да управљамо нашим расположењима. Све од читања романа, сређивања баште, гледања утакмице до различитих активности и дружења, може да буде пут ка пријатном расположењу. Листа пријатних догађаја је дугачка.
Као што смо видели, мозак је тако организован да се ми једва контролишемо када емоције нама овладају, а и не знамо које ће то емоције бити. Али, можемо да одредимо колико дуго ће емоције трајати. Проблем не представљају разнолика осећања туге, забринутости или беса, обично оваква расположења уз стрпљење временом пролазе. Ако су ове емоције већег интензитета и трају дуже, тада се претварају у болна стања: хроничну анксиозност, несавладив бес, депресију. У најтежим случајевима потребни су лекови и психотерапија. У таквим тренуцима знак емоционалне интелигенције јесте у признавању себи да је потребна стручна помоћ.

 

Oсeћaњa трeбa дa буду oбaсjaнa интeлигeнциjoм,
дa би сe прeтвoрилa у прaву љубaв,
a интeлигeнциja трeбa дa будe oбaсjaнa oсeћaњимa,
дa би сe прeтвoрилa у мудрoст.
Eнрикe Бaриoс

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.