У интервјуу за наредни број листа „Ин Мачва“, књижевник Драган Великић, добитник НИН-ове награде за роман „Иследник“, говорио је о утисцима које је стекао путујући Србијом промовишући свој последњи роман.
Путујете често Србијом. Шта запажате, какве су Вам утисци?
– Јад, јад, јад и – јад. Ево и Богатић. Нема разлога да Богатић не изгледа као што у Словенији изгледају варошице. А не изгледа. Све је недовршено. То је оно што је пре два века говорио Ровињски, руски књижевник који је путовао светом и био два пута у Србији и Црној Гори – да је читава Србија у једном покрету, као оно у рату. То је као чекање воза на сигналу.
Кажу да нема новца, што није тачно. Ипак има новца, има људи који имају паре. То је требало опорезовати, нека профитери на крају крајева оперу паре, али уз одређени проценат. Сигурно и у Мачви има профитера, треба од њих тражити да ураде ово или оно…
Овде је и даље, да тако кажем, остао оријентални кабадахијски систем.
Ја бих заиста дао Србију у најам. Не видим у чему је разлика да имаш експлоататора домаћег или страног. Ја бих више волео да је овде немачки експлоататор, да уместо Вучића или не знам кога имамо неког Немца. Знате зашто? Просто зато да постоји систем. Профит мора да има свако ко улаже, а то треба да гарантује систем. А не овде да сељаку данас кажеш једну цену, а сутра другу. То нема у уређеном свету. То је тачно онај оријентални однос. За 200 година није могло да дође до самоосвешћивања, него ви све радите да хипнозујете људе и да се они никада не запитају зашто је нешто тако како јесте. Ви га стално са нечим бомбрардујете, то је стална хипноза. Свуда је човек кварљива роба, али зато постоји систем. Када би сад пустили у Швајцарској да буде овако као што је код нас, све би се за час покварило. Тамо се зна да мора да се плати порез. А овде – овде нема везе, који црни порез.
– Једини пут, не само за Србију, јесте самоорганизовање. Алтернативно. Оно, као љубитељи шаха: налазе се, причају, па до нечега дођу. Заиста верујем у тај трећи пут, другог нема – рекао је Великић.