Slavko Djurkovic Naslovna - ИНТЕРВЈУ: Славко Ђурковић, професор, заменик председника Општине о: идејама министра просвете, реформи школства, циљевима образовања....
ИСТАКНУТО МОЗАИК ПОГЛЕДИ

ИНТЕРВЈУ: Славко Ђурковић, професор, заменик председника Општине о: идејама министра просвете, реформи школства, циљевима образовања….

Убрзо после избора у Народној скупштини, нови министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић, пласирао је у јавности више предлога. Да ли са намером да «опипа» пулс просвете или ће министарство промене које су изнете као идеје и реализовати? О враћању школских униформи, увођењу информатике као обавезног предмета, настави сексуалног образовања, евентуалном «оцењивању» просветних радника од стране родитеља, о проблемима у просвети, слободама и ограничењима у настави, за  лист „In МАЧВА“  и наш портал говорио је Славко Ђурковић, професор математике у Основној школи «Никола Тесла» у Дубљу и актуелни заменик председника Општине Богатић.

 

Међу првим идејама изнетим у јавности била је она о враћању ђачких униформи…

– Најпре да истакнем да сам присталица става да се о предлозима који су се у јавности у последње време чули, своје мишљење треба да дају сви учесници васпитно-образовног процеса. И не само о предлозима које нам је неко понудио. Требало би да и сами у оквиру актива и удружења сви чиниоци изнесу своје идеје за које сматрају да би биле корисне. Прво, за и против враћања блуза. Не сматрам да се тиме спроводи униформизација да би се социјалне разлике смањиле и мислим да то није главна порука. Више на то гледам кроз процес припадности, развијен на западу – припадност некој школи или неком простору. Сматрам да би то било лепо са аспекта припадности, као што деца радо носе мајице или дресове неких клубова. Не мора да буде класична униформа, већ нешто што је примерено – блуза или мајица који ће одсликавати одређену средину, односно школу. То би дало и известан колорит и резултирало би већој упућености ученика једних на друге. Само се плашим да то не буде додатни намет родитељима у овим тешким временима. Зато треба разматрати такву идеју, али не знам да ли је сада време да се она спроведе.

Актуелна је и идеја о увођењу информатике као редовног предмета.

– Морамо да створимо техничке услове, али и стручан кадар за реализацију наставе информатике, која се, по мом мишљењу, мора хитно увести. Притом, настава информатике не треба да буде само у облику информатичког описмењавања, него и да ученици сами учествују у креирању сопствених програма или сајтова. Значи, и да програмирање буде заступљено и да ученици стекну знања о томе.

 

«Родитељи могу и треба да имају већи утицај
у школи»

 

Какао коментаришете предлог за увођење у наставу сексуалног образовања?

– Везано за предлог да се у осмом разреду основне и првом и другом разреду средње школе уведе сексуално или здравствено васпитање, мислим да око тога треба бити јако обазрив. Ученици су заинтересовани за те теме, пилот пројекти у потврдили да чак 96 посто ученика посећује предавања. Међутим, уколико се не одради како треба, настава може да буде злоупотребљена и да изазове негативне коментаре. Предавачи морају проћи обуку и бити упућени како да са ученицима остваре контакт и комуникацију да би се избегли неспоразуми. Ова тема је јако осетљива.
Школе су у овом тренутку ограничене са кадровима и материјалним могућностима. Информатичко образовање би можда могло да се уведе за годину дана, а за сексуално или здравствено образовање би требало више времена.

Нови министар просвете је прво изнео идеју да родитељи оцењују просветне раднике.

– Рекао сам већ да све стране које су заинтересоване за успех детета и за васпитно-образовни процес треба да сарађују. Ако нешто у том ланцу не штима, неће бити ни добрих резултата. Ја немам разлог да се плашим оцењивања од стране родитеља. Али, мало је дегутантно причати о оспособљености родитеља да оцењују просветне раднике. Шта би родитељ могао да оцењује код наставника? Које аспекте? Присуство родитеља је добродошло. Онај родитељ који није заинтересован за успех детета, о њему је апсурдно причати. Међутим, постоје сасвим другачије активности у којима родитељи могу да учествују у образовном процесу. Ми, на пример, имамо «отворена врата», када родитељ може да дође у школу. И сваког дана родитељ може да дође у школу, да разговара са наставником, директором, педагогом. Постоје и савети родитеља, преко којих могу да пласирају различите идеје. Уопште, родитељи могу и треба да имају значајнији утицај на живот школе.

Наставници хоће веће слободе у настави…

 

Постоје педагошки стандарди, познати су и циљеви васпитно-образовног процеса. Шта наставници прижељкују у реформи? Шта их ограничава?

– Код нас у просвети, у раду са децом, најбитнији су исходи, односно шта ће дете понети са собом из појединог предмета или када заврши разред. Исходи се могу квантификовати, може се одређивати са којим степеном је нешто успешно урађено. Какав ће у том наставном процесу бити педагошки рад и комуникација, то би наставници волели да им буде препуштено. Да они сами организују час, да по педагошким стандардима организују комуникацију са децом, да им се дозволи више слободе и креативности. Када се крене у креативност, будемо «сасечени» плановима и програмима које смо дужни да реализујемо. Слобода је можда заснована само на избору методе и дозвољено је веће коришћење савремених информационих технологија. Поједини наставници «беже» и од тога.

Од чега?

– Од свега помало. Кад поменете старијим колегама, на пример, употребу рачунара и других савремених средстава, неки ће рећи: Ма немој ти мени то. Навике се тешко мењају. Више су за класичан час где наставник прича, деца слушају, онда их наставник испитује, раде контролне вежбе… Међутим, комуникација се боље успоставља када се укључују друге методе. Ми имамо тзв. методе активне наставе у које се укључује све више деце, где они сами у току часа уче, а наставник их само усмерава.

 

Кад дете постане човек

 

Имате и «угледни час» као новину.

– Кључна ствар је да наставнику за припрему угледног часа треба више времена. Различита су изворишта, методе, користе се различита наставна средства. Ту је јако битно да наставник исконтролише час, јер може да оде «у другу страну». Морате бити виспрени и искористите све што знате да би се час остварио. Требало би да буде више таквих часова. Ми сада имамо обавезу да у току полугодишта имамо два таква часа. Али, нико не забрањује да се и на тзв. «обичном» часу примењују методе активне наставе. Поента треба да буде у интеракцији, где ви ученика укључујете у наставу, а не само да слуша, да ученик сам кроз ишчитавање литературе, кроз разговор са другим ученицима, са наставником, долази до информација и знања.

Шта је највећа сатисфакција у просвети, и поред бројних проблема, потцењивања професије, неадекватног материјалног положаја?

– Просвета је једна од ретких професија у којој је остао висок степен свести и одговорности према послу. У свакој ћете професији пронаћи неког ко фушери. Генерално смо сви незадовољни примањима. Али, у просвети највећи број људи ради како треба и дају свој максимум. Увек је мотив јако битан, а у просвети најјачи мотив јесу деца. Учитељ прими у разред дете од седам година, а наставник од једанаест и онда, са 15 година оно из школе изађе малтене као формиран човек. То је највећи успех. Или, ако се касније прате њихови резултати, осети се задовољство што сте део себе уложили и помогли да се дете оствари као човек.

 

Храброст је остати

Смета ми кад чујем: Најбољи са ових простора одлазе. Значи ли то да ми, који смо остали, немамо квалитета и да нисмо међу тим најбољима. Разумем да је битан економски фактор и да се сви не могу остварити у одређеној средини. Али, по чему се цени успешност оних који одлазе? Да ли су то високе оцене које имају, резултати које су постигли, или и једно и друго? Сматрам да је велика храброст остати у овој средини, укључити се у борбу, помоћи тој средини која те је изнедрила.

Синдикат

Просветни радници су разједињени у синдикалном организовању. Постоје четири синдиката, који се боре за исту ствар. А зашто их онда има четири? Да ли само због тога што ангажовањем у синдикату остварују извесне бенефиције? Да ли синдикат треба да се бори само за примања? Да ли је цена рада основа синдикалне борбе или постоје и друга питања која тиште просветне раднике? Постоји та досадна, наметљива и оптерећујућа папирологија којом се сваки дан убија мотив за креативношћу. Морате једну ствар пет пута да преписујете, до евиденција које немају превише смисла и не доприносе ничему. Просветног радника треба пустити да се највећим делом посвети деци. Синдикат би могао и о томе да се изјасни и да томе доприноси.

Разговарао: Д. Грујић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.