[bws_googleplusone]
Нинко Ковачевић (70) из Белотића је ветеран аматерског позоришта „Јанко Веселиновић“ у Богатићу. Од прве улоге 1978. године, до данас, одиграо их је безброј и у седамдесетој години неуморно, раме уз раме са младима и дан-данас одушевљава позоришну публику у Богатићу и широм Србије и региона. Уз ветерански стаж од четрдесет година на сцени у Богатићу, низале су се бројне награде од којих Нинко као најдражу истиче ону за главну мушку улогу Василија у „Урнебесној трагедији“ на Републичком фестивалу аматерских позоришта Србије у Кули.
Легенда позоришног аматеризма дао је опширан интервју листу „Ин Мачва“, а овом приликом преносимо неколико занимљивих детаља из богате биографије овог глумца који су мање или уопште непознати бројним љубитељима позоришта у Богатићу. Комплетан интервју објавићемо сутра.
Наиме, од 1992. године Нинко је, све до пензионисања, пуних 15,5 година на посао у шабачку „Зорку“ одлазио и са њега се кући враћао – бициклом.
Од Белотића до Шапца и натраг пут је дугачак 38 километара, па је Нинко на двоточкашу, по тој рачуници, месечно преваљивао око 800, а с обзиром да је два месеца био на годишњем одмору, за годину дана бициклом је до посла и назад прелазио осам хиљада километара. За петнаест и по година, док није заслужено пензионисан – то је укупно 160000 километара!
Све време Нинко је сваког радног дана на посао од куће својим двоточкашем кретао тачно у шест сати и пред капијом „Зорке“ био пре седам. Ниједном није закаснио на посао, а за време 42 и по године дугог радног века ни један једини дан није био на боловању!
Први бицикл је купио 1992. године, на кредит преко синдиката и њега су ми украли испред шабачке болнице, кад је са старијом ћерком ишао код лекара на контролу.
– Оставио сам бицикл у хладу, да не пукну гуме на врућини, а кад сам се после сат времена вратио, бицикла није било. Имао сам и сајлу, али ђаво кад хоће, он хоће. Причао сам комшијама каква ме мука снашла, а Тома Прелић ми каже: Има код мене у шупи три бицкла, нису нека, али изабери или направи једно од та три. Поправио сам једно, са њим сам дочекао пензију и оно ме служи и дан данас – прича Нинко.
Ловац Лука
Још једна случајност је утицала да Нинко Ковачевић постане глумац, а догађаја са премијере „Ивице и Марице“, у петом разреду основне школе сећа се и данас.
– Наставница српског из Шапца је имала афинитет према позоришту и одлучила да припремимо представу Ивица и Марица. Поделила је текстове и дечаку који је са мном у клупи седео додели улогу ловца Луке. Наставница држи наставу, а он немиран, само нешто се врти, она га опомиње. Једном, други пут и онда бесно узме његов текст и додели га мени. Имао сам пушку коју ми је дао комшија, а била је напуњена капислом. Долази до сцене кад треба да ловац Лука опали у тамо неки жбун. Ја потежем пушку, она не може да опали. У том тренутку скочи на бину неки човек из првог реда, откочи пушку, опали и у сали наста прави урнебес.
Дика
За позориште, своју велику љубав, Нинко је имао разумевање породице и директора „Зорке“ Косте Мишковића.
– Када је требало са позориштем да идем у Требиње, обратим се директору и кажем да ми треба седам дана или од одмора или неплаћено. Кажем му да наше позориште представља ужу Србију. „Представљате Србију?“ – понавља он. „Да“, кажем ја. А он зове секретарицу и каже јој: „Пиши Нинку седам дана неплаћеног одсуства. Ко се бави тим радом, треба и нама да буде дика“.