ЖИВОТ ИСТАКНУТО ТРАКА

Жена и слога су стубови куће – упознајте инжењерку сточарства Дану Синђелић

[bws_googleplusone display=“plusone,share“]

По завршетку Пољопривредног факултета Дана Синђелић се вратила у Богатић. Радни век провела је у Земљорадничкој задрузи, као инжењер сточарства. Живи са свекрвом, супругом и сином у пољопривредном газдинству у Богатићу, успевајући да споји и успешно обави све улоге које има – мајке, супруге, домаћице, радника… Најзадовољнија је децом, а због великих обавеза на послу и у кући, стигне да се одмари недељом и верским празником. 

 

Дана Синђелић

После средње пољопривредне школе уписала је и на време завршила Пољопривредни факултет у Земуну. Са дипломом инжењера сточарства вратила се у родни крај.
– Пољопривреда је у то време била просперитетна, па је и доста девојака студирало. Ја сам размишљала да се определим за заштиту биља, али сам послушала Богдана Терзића који ме саветовао да студирам сточарство. По завршетку факултета сам мислила да ћу радити у индустрији, јер су тада у успону биле кланице и млекаре, а имала сам понуду да радим у Такову. Одлучила сам да посао тражим у родном крају. Миљка Фајфрић ме звала у Млинску индустрију, али сам се одлучила за земљорадничку задругу у Богатићу, где сам 1984. године примљена као 24. радник – каже Дана.
Удала се за садашњег супруга Душана и родила синове Владимира и Александра. И данас ради у Земљорадничкој задрузи у Богатићу, за годину и по ће у заслужену пензију. До недавно је, око две године била и на функцији директорке. Временом се много шта променило – супруг је остао без посла и посветио се само пољопривредном газдинству, деца су стасала (Александар се запослио, а Владимир приводи крају студије медицине). Она је остала, како кажу, стуб куће. Стара се о свему, уз договор и помоћ свекрве, супруга и сина.
– Када сам се удала, није ми сметало што почињем нови живот, у новој заједници. Васпитавана сам да поштујем свекрву и свекра, али све време сам од њих двоје имала подршку, разумевање и помоћ. Свекрва Ђурђија је пазила на децу кадa сам ја на послу, трудила се да ме одмени у бројним пословима. Увек смо се у кући договарали, није било свађе, испомагали смо се. Свекар је у међувремену преминуо, а свекрва данас има 86 година и, мада може још да ради, ја се трудим да обавим што више послова. Довољно је да oна припомогне – наставља.
Без обзира што је запослена, у домаћинству обавља све послове, „да не би чекали”. „Мора тако“, каже, „јер увек има шта да се ради“. И сада, као и раније, домаћинство углавном приходује од пољопривреде. Тове свиње и бикове, што је у највећој мери посао супруга и сина.
– Без обзира што сам у кући најстручнија по овом питању, не мешам се много, али помажем кад је потребно. Договорили смо се да товимо стоке колико можемо да обезбедимо сопствене хране, да што мање докупљујемо. Имамо живину, башту, као свако друго просечно пољопривредно домаћинство. Увек има посла.
Данас је, међутим, другачије него раније када су деца била мала, породица бројнија, економска ситуација повољнија, па су могли да приуште и летовање на мору. Разумљиво, све је усмерено на нове генерације.
Дана је задовољна што је са својом породицом успела на сваком плану – као мајка, супруга, домаћица, радник.
– Како не бих била срећна и задовољна. Имам здраву, добру и паметну децу. Не размишљам после свега шта би било да сам кренула другим путем. Иако је пољопривреда данас деградирана, ми смо на нашем газдинству, што кажу, свој на своме. Живимо просечно. Од понедељка до петка радим на послу и у кући, суботом у кући се завршава највише послова, а  одмор је недељом, после ручка и за верске празнике – додаје Дана.
Н.М.

Related Images:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *