Dr Milena i Barili1 1210x642 - ДР МИЛЕНА МАРТИНОВИЋ - ЖИВЕТИ ДОСТОЈАНСТВЕНО И КАДА ДУША БОЛИ
ИСТАКНУТО ИСТИ СМО ПОГЛЕДИ ТРАКА

ДР МИЛЕНА МАРТИНОВИЋ – ЖИВЕТИ ДОСТОЈАНСТВЕНО И КАДА ДУША БОЛИ

pin - ДР МИЛЕНА МАРТИНОВИЋ - ЖИВЕТИ ДОСТОЈАНСТВЕНО И КАДА ДУША БОЛИ

– Када се каже ПСИХИЈАТРИЈА прва мисао је „лудило, душевна болница”. Истина је да је психијатар лекар који лечи душу, а не „лудаке”. Постоји много менталних поремећаја, од оних најблажих до најтежих, уосталом као и у другим облицима медицине. Као што сваки орган у телу може да оболи, тако и душа може да буде болесна. То није срамота, слабост, не треба се стидети, већ треба на време потражити помоћ. Од живота се не можемо излечити, а психичке болести се лече. Постоје и лекови и психотерапија која врло успешно лечи душевне поремећаје. Али, осим тога оболелим од менталних поремећаја је потребно прихватање од стране породице, локалне заједнице, као и укључивање у животне токове – истакла је за „Мачва Пресдр Милена Мартиновић, специјалиста психијатрије.

Каже се да нема здравља без менталног здравља. Шта значи бити ментално здрава особа?

– Тачно, ментално здравље је предуслов општег здравља. Светска здравствена организације је дефинисала здравље као стање потпуног физичког, психичког и социјалног благостања, а не само одсуство болести и инвалидности. У складу са овим, ментално здравље је стање добробити у коме појединац реално сагледава себе и своје могућности, остварује своје потенцијале, успешно се суочава са свакодневним стресовима, прилагођава се променама, продуктивно ради и доприноси заједници. Речено је већ да савршено ментално здрава особа не постоји, да је то идеал коме сви тежимо. Представља лични доживљај задовољства и благостања, осећај да сте способни, ефикасни, независни, да можете успешно да комуницирате са другима и да на прави начин покажете своје емоције.
Ментално здравље је стање душе када можемо да користимо све своје одбрамбене снаге личности да бисмо се изборили са стресним ситуацијама које живот свакодневно носи. То је и процес развоја личности у коме учимо, радимо, стварамо, користимо себи, својим ближњим и друштву у коме живимо. Једна од најједноставнијих дефиниција менталног здравља је Фројдова:”Ментално здрав човек је способан да ради и да воли.”

Тешко је остати нормалан

Људи се деле на „нормалне” и „ментално болесне”. Неки чак кажу да у ово време „није нормално бити нормалан”. Шта мислите о томе?

– Појам менталног поремећаја означава одступање од очекиваног начина понашања, размишљања, опажања, испољавања емоција. Некада не постоји јасна граница између нормалности и болести. Наиме, „нормална” личност под одређеним околностима може испољити психичке поремећаје укључујући и психозу (лудило), као што и адекватно лечена особа са менталним поремећајима може да се врати у стање „нормалности”. Тако се приближавамо мишљењу лаика да шансу да буду у нормалном стању поседују све особе које могу да превазиђу тешкоће које живот пред њих ставља. Важно је да човек зна ко је, чиме се бави, да је способан да се носи и са поразима и са успесима. Оно што је нормално зависи и од времена у којем живимо. У данашње време је заиста тешко остати нормалан. Ово је доба неизвесности, преиспитивања, несигурности, пољуљаних вредности, кризе економије, кризе породице, доба депресије. Потребно је свакодневно прилагођавање које може да исцрпи све здраве одбрамбене механизме и доведе до појаве душевне патње и „пуцања” личности.

Кажу да постоји свакодневни пораст менталних поремећаја. Који су најчешћи ментални поремећаји?

– Нажалост, ментални поремећаји су заиста у сталном порасту. Депресија, као најчешћи ментални поремећај је на трећем месту обољевања од хроничних незаразних болести, одмах после кардиоваскуларних и малигних болести. Сматра се да ће до 2020. године депресија бити први узрок инвалидности због болести.
Пацијенти се најчешће обраћају психијатру због напетости, страхова, нерасположења, безвољности, смањене концентације, заборавности, осећаја празнине, несанице. Најчешћа је анксиозно-депресивна симптоматологија. Свакодневни живот прати та слободно лебдећа напетост (анксиозност). Код осетљивих и за то предиспонираних особа јавља се депресија. У њој је присутно стално и интензивно нерасположење које је највише испољено ујутро, као и безвољност, губитак осећаја задовољства и радости у свакодневним активностима. Пацијент једноставно не препознаје себе – „више нисам онај исти”, „као да се тамна завеса навукла”, „све видим црно”. Присутне су и депресивне идеје беспомоћности, безнадежности, негативан доживљај себе, околине, прошлости и будућности. Могу постојати и суицидалне идеје о томе „да живот не вреди, треба га прекратити”, па депресија може бити и предворје самоубиства. Зато је веома важно да се на време препозна ова болест и да се пацијент обрати лекару за помоћ јер постоје врло ефикасне методе лечења.

Не дешава се само другима

По чему се разликује туга од депресије?

– Туга је реакција на губитак свега онога што се у животу доживљава као изузетно вредно, а онда се изгуби. То може бити губитак блиске особе, било услед смрти, развода, раскида партнерског односа. На првом месту стресних животних догађаја је губитак детета, а затим следе: губитак супружника, развод, губитак посла, здравља…
Нерасположење које дуго траје и својим интензитетом превазилази узрок који га је изазвао је пут у болест, депресију.

Све више се говори о психосоматским болестима. Како оне настају и како се испољавају?

– Тело и душа су неодвојива целина и узајамно делују једно на друго. Наше тело представља орган душе. Наиме, снажне емоције, страх, љутња, бес, туга, које су дубоко потиснуте у нама траже свој пут и испољавају се на органима, доводећи најпре до функционалних а онда и органских оштећења у телу. Психолошки фактори су значајни за развој готово свих телесних болести, од грипа до малигних болести. Особе склоне овим болестима су често неспособне да препознају и изразе своја осећања, крути су, преокупирани детаљима из свакодневног живота, теже савршенству. Ови пацијенти углавном саопштавају да „нису нервозни”, али зато пате због повишеног крвног притиска, главобоље, имају шећерну болест, чир на желуцу, проблеме са штитастом жлездом, болују од астме, улцерозног колитиса, аутоимуних и малигних болести.
Основни принципи лечења психосоматских болести подразумевају сарадњу психијатра и ординирајућег лекара – интернисте. Ово лечење је усмерено на личност оболелог, односно лечи се пацијент, а не болест.

Да ли психијатријска болест може бити лоше чувана тајна? Дешава ли се да пацијент не долази у ординацију да тражи помоћ, већ уместо њега долазе чланови његове породице?

– Чињеница је да многи пацијенти не желе да се открије да имају психичке сметње и да су били на лечењу. Они крију информације о посетама лекару, не говоре о томе комшијама, колегама на послу, пријатељима, а неки и члановима породице. Из страха да не буду обележени многи не траже медицинску помоћ или касно долазе на лечење. Постоји изолација болесних, отежан повратак у средину, редукција квалитета живота. Особе које болују од неуротских поремећаја се чешће јављају лекару, углавном због телесних тегоба. Код паничног поремећаја постоји мноштво телесних симптома: гушење, осећај лупања срца, презнојавање, вртоглавице… Када обиђу све лекаре, долазе до психијатра, јер су телесни симптоми увек прихватљивији од психолошких.
Оне особе које болују од психоза (лудила) углавном други доводе у ординацију. То су углавном чланови породице, али и службеници МУП-а. Психозе су тешка душевна обољења у којима су људи отуђени од реалности, живе у свом свету. Често су присутне сумануте идеје, односно веровања која нису у складу са реалношћу, као и халуцинације односно погрешна опажања стварности. Они виде оно што други не виде. „Привиђа” им се, чују гласове које друге особе не чују. Понекад ти гласови критикују, коментаришу или наређују да нешто ураде (нашкоде себи и другима). Чланови породице примећују да се са овим пацијентима нешто дешава, да се они чудно понашају, разговарају сами са собом, смеју без повода, нагло мењају расположења, погрешно тумаче дешавања, повлаче се или су агресивни према другима. Тада се они јављају за савет код психијатра, не знају како да помогну својим најближим. Нажалост, често се у тим случајевима обавља присилна хоспитализација јер ови пацијенти могу да угрозе свој и животе других. Ово је најосетљивија област психијатрије и мени као психијатру је најтеже у оваквим ситуацијама.

Обележени, искључени и поново рођени

Постоји мишљење да су психијатријски пацијенти опасни. Колико је то истина? Зашто се бојимо људи који су другачији?

– Истина је да психијатријски пацијенти не показују већу учесталост криминалних дела. Опасност је већа у акутним фазама болести и тада је потребно лечење. Постоје и друга негативна обележавања особа које имају дијагнозу менталног поремећаја. Она су узрокована комбинацијом незнања и страха. Повезане су са негативним ставовима и мишљењем да се душевна болест не може лечити. Постоје митови да су психијатријски пацијенти криви за своју болест, да су слабог карактера, непредвидиви, неодговорни, неспособни. Као да душа нема право да боли као и сваки телесни орган. Последица свега овога је дискриминација душевно оболелих. Тиме се смањује могућност за њихов нормалан живот, лечење, рехабилитацију, повратак у заједницу.

Колико лекови могу да помогну, а колико одмажу и штете? Сматра се да је 50 посто људи у Србији депресивно и највећи смо потрошачи лекова за смирење у Европи.

– Велики број људи, да би савладали своју забринутост, напетост и стрепњу користе лекове за смирење (Бромазепам, Бенседин…). Један познати психијатар је у шали рекао да би Србима требало убацити лекове за смирење у водовод. То је мало искарикирано, али је чињеница да се ови лекови злоупотребљавају и да многи без њих не могу да функционишу. Никада не треба узимати лекове за смирење самоиницијативно, већ искључиво по савету лекара. Ови лекови лече анксиозност, али не лече и депресију. За лечење депресије се користе антидепресиви који у себи садрже серотонин, „хормон среће и задовољства”. Доказано је да су они ефикаснији и у лечењу анксиозних поремећаја и да се од њих не ствара зависност, ако се постепено укидају из терапије.

Д.Г. – М.М.

Насловна фотографија: Др Милена Мартиновић/Милена Павловић Барили – Топло ружичаство са хладним сивим, илустрација објављена у Вогу 15.1.1940.

Пројекат суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања: ,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.

Related Images: