Психијатријска болница у Удинама, у Италији, била је смештена у парку Сант Освалдо, са доста зеленила, што је био параван који треба да сакрије шта се унутар зидина догађало. Људи су у овој лудници били затворени и мучени и лишени свих права, од 1904. године, када су парк и болница подигнути, до 1997. године када је почело постепено затварање и развој услуга у заједници. Тада је у њој било 1500 болесних. Најстарији пацијенти су смештени у Домове за старе, а они који нису имали своје породице и који нису имали куда да оду, смештани су у станове за становање уз подршку.
У склопу пројекта „Унапређење и развој услуга у заједници за особе са менталним и интелектуалним потешкоћама у Мачванском округу“, који је финансиран од стране Европске уније, Каритас Шабац је организовао студијску посету Италији, крајем августа прошле године.
Први дан смо посетили Конзорцијум социјалних кооператива (COSM) у Удинама, где нас је дочекао наш љубазни домаћин Никола Бисан, који је све време ове студијске посете био уз нас. Када смо ушли у парк Сант Освалдо на сваком кораку смо сусретали психијатријске пацијенте који су опуштено шетали испод столетног дрвореда. Касније смо сазнали да су то корисници услуга Центра за ментално здравље и Дневног боравка. Осетило се мистериозно преплитање садашњег и давно прошлог времена. Овај парк, као и стара психијатријска болница у њему подигнути су 1904. године, када је био донет стари закон који је говорио и о „затварању душевно оболелих, опасних по себе и околину у луднице“.
И као што ништа није као што изгледа, ова идеја, леп парк, доста зеленила, „служила је само као параван који је требало да сакрије све оно што се дешавало унутар зидина“ где су људи затварани, мучени, лишени свих грађанских права… Када се у ову болницу једном ушло, било је тешко да се из ње изађе. Директор болнице је био одговорна особа код законодавства, онај који је потписивао улазак и само он је могао да потпише излазак, а то се дешавало врло ретко, скоро никада.
Болница је у почетку имала капацитет 240 корисника, али је током времена дограђивана и педесетих и шездесетих година прошлог века у њој је било смештено 1500 људи.
Овај „мали град у парку“ је био град за себе, имао је своју пекару, месару, повртњаке, воћњаке, струју, водовод… Постојала је строга подела између мушких и женских павиљона. Није постојала подела по врсти менталних поремећаја, по дијагнозама, него по симтомима и тренутном психичком стању (узнемирени, мање узнемирени).
Временом би долазило до премештања из једног павиљона у други. Тако је било све до 1997. године када је почело постепено затварање психијатријске болнице у Удинама, али и развој услуга у заједници. То је био процес који је захтевао времена. Најстарији пацијенти су смештени у Домове за старе, а они који нису имали своје породице и који нису имали куда да оду, смештани су у станове за становање уз подршку.
У тај период затварања болнице вратио нас је својом причом Никола Бисан. Био је то период када је Франко Базаља већ завршио мисију у Трсту. Прошло је двадесет година од усвајања „Закона 180“ о затварању болница, било је потребно да се врате грађанска права, укључујући и право на посао. Тим људима је била потребна подршка да се у заштићеним условима појаве на тржишту рада јер су многима од њих способности биле очуване или их је било могуће процесом рехабилитације повратити.
Са друге стране, оператери који су радили са њима били су другачији од болничара. При затварању психијатријских болница стварале су се мреже услуга у заједници. У том тренутку било је потребно да се направи закон о социјалним кооперативама на основу којег су оне формиране. Неки од лекара и социјалних радника су схватили такав начин рада и укључили се у процес. Тако је формиран COSM. Поједине кооперативе, које су биле у саставу конзорцијума добијале су на конкурсима посао одржавања зелених површина, чишћења, кувања у ресторанима…. Међутим, циљ није био само „радити и зарадити“, него бити у релацијама са другима, повратити идентитет и самопоштовање, јер „Ја сам особа која је окружена другима, која има неку улогу и осећам се важном.“
др Милена Мартиновић
Пројекат суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања: ,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.