Pevacka grupa Djido - СА ПРЕЛИМА У СЕЋАЊЕ ИШЧЕЗЛО И АРХАИЧНО ПЕВАЊЕ
"НА ГЛАС И БАС" ИСТАКНУТО ТРАКА

СА ПРЕЛИМА У СЕЋАЊЕ ИШЧЕЗЛО И АРХАИЧНО ПЕВАЊЕ

BANER SUFINANSIRANJE 1 - СА ПРЕЛИМА У СЕЋАЊЕ ИШЧЕЗЛО И АРХАИЧНО ПЕВАЊЕ

Прело, као обичај из свакодневног живота између два светска рата је највише допринело афирмацији новијег певања „на бас“, али је у периоду када су ишчезла, после Другог светског рата, са њима у сећање ишчезао и овај начин певања. И певање „на глас“ и „на бас“ остали су део музичке традиције Мачве.

На музичку традицију Мачве утицало је више фактора, а нарочито миграције становништва,  етничка прожимања и ратови. Етномузиколози који су истраживали еволуцију музичке традиције од старог века до новијег времена бележе бројне примере тих утицаја на промене у музици, од архаичног певања, утицаја оријенталних (за време под Турцима) и европских стилова (за време Аустро-угарске окупације). Највеће промене се огледају у преласку архаичне у нову народну вокалну традицију, што је допринело да пре Другог светског рата из живота у сећање ишчезне архаично певање „на глас“, а доминација дистиха (строфе са два стиха) значила је да певање „на бас“ постаје општеприхваћено.

Обе врсте интерпретације се сврставају у двогласно певање и међу њима су велике разлике.

„На глас“ је певање двојице, највише тројице певача, за које је карактеристично да се више текстова пева на једну, али у сваком случају мање мелодија.

„На бас“ је певање веће групе певача (до десет)  и то такво да један глас почиње и „води“ песму, а други „басирају“ односно певају бас.

Иако данас нема живих сведока који би говорили о певању „на глас“ у бројним публикацијама су остала забележена сведочења старијих људи  који наводе како су се у прошлости, пре Првог светског рата, на прелима, мобама, комишању и другим забавама певачи надвикивали са учесницима истих збивања  у њиховој близини. Поетика из тог времена припада старом начину грађења – моностиху, а са појавом новије поетике (дистих) у периоду између два рата потпуно се потискује из свакодневног живота архаично, старинско певање „на глас“ и преовлађује певање „на бас“.

Прело, као народни обичај и део свакодневног живота људи у Мачви, највише је допринело настајању новијег певања „на бас“ у периоду између Првог и Другог светског рата. Истраживачи сматрају како су везе Мачве и Среме које су допринеле честим контактима и мешању становништва још више убрзале нестајање певања „на глас“ и при томе констатују и  музички утицај Срема као, у то време средње-европске територије.

– На прелима су се окупљали млади и у духу схватања прела као прилике да се они који су присуствовали покажу и докажу као певачи, а нарочито да покажу шта знају и могу да отпевају и шта ново знају, тај музички утицај је очигледан – писао је Томислав Јеротић.

На прелима се, уз ручни рад, причу и понекад игру, највише певало. Млађи певачи су слушали, а онда повремено и прикључивали „бољим певачима“ који су „водили песму“. Подједнако су се у песму укључивали и жене и мушкарци.

Љубинко Миљковић је писао да се „певачка ситуација  нагло преокренула: раније већина певача, а нарочито жене које са градом нису имале чешћи контакт, по правилу нису знале ни да прате песму на бас, а већ четрдесетих година био је приличан изузетан неко ко зна да пева стару кајду на глас“.  

После Другог светског рата прела су ређе организована и полако ишчезла из свакодневног живота, па је прекинут и континуитет новог певања „на бас“.

Дуго времена после тога у Мачви су настале певачке групе као покушај да се од заборава отргне овај начин певања. Било је слуха и код државних институција, па су тако основане групе „Мачвански јарани“ и „Станарице“ , чији снимци су сачувани у дискографији. Скоро свако село је имало своју певачку групу које су старински начин певања афирмисале на бројним манифестацијама у сеоским домовима културе, као што су „Сусрети села“, имале су телевизијске и радијске наступе.

Данас је ситуација сасвим другачија.  

М.М. – Д.Г.

Насловна фотографија: Женска певачка група ФА „Ђидо“/ Архива Мачва Прес