Presa Cosic Naslovna - "БЕЛА КУГА" ЋЕ УГАСИТИ СЕЛА
ИСТАКНУТО ПОГЛЕДИ ТРАКА

„БЕЛА КУГА“ ЋЕ УГАСИТИ СЕЛА

[bws_googleplusone]

Домаћин, вредан, поштен и искрен. Тако ће вам рећи, најкраће, када за њега питате. Предраг Ћосић (61) из Мачванског Метковића, „обичан” је сељак, „глава” пољопривредног домаћинства од десет хектара земље и скоро хектара шуме, отац два сина – Слободана и Славољуба, супруг домаћице Раде и син деведесотогодишње мајке Наталије. Он није од оних који „гледају” само своје имање и кућу. Дуго година уназад активан је у свом селу, у месној заједници, спортском друштву, некадашњем Културно-уметничком друштву. Недавно је изабран и за члана Општинског већа Општине Богатић.

 

О чему би, на почетку, са Ћосићем, него о пољопривреди.
– Сељак је данас запостављен од друштва. И пољопривреда у целини, иако је она можда „најздравија” у држави. Много тога не годи сељаку и то би требало да се промени јер би сви имали корист. Ето, раније су субвенције биле 12.000 по хектару, па су смањене на 4.000. Цене пољопривредних производа споро или никако не расту, а када одете у продавницу изненадите се поскупљењима. Највећи проблем за сељака је што нема сигурност да ће оно што произведете продати по цени која ће му омогућити да и он заради. Чим нешто више роди, оно је будзашто. Та несигурност приморава нас на сваштарење. Тако и моје домаћинство производи све – пшеницу, кукуруз, соју, поврће… Битно је да се опстане у овим временима – каже Ћосић.

Задруге су помагале сељаку

Присећајући се времена када су постојале земљорадничке задруге у селима, закључује како је тада било сасвим другачије него сада када је „тржиште слободно”, а сељак препуштен да се сналази.
– Кад би могло да се врати време када су радиле задруге, то би погодовало посебно пољопривредницима са мање земље. Тада си могао да узмеш од задруге ђубриво, па да платиш кад продаш свиње. Сада сељаци штеде на ђубриву и семену иако су свесни да је то грешка. Али, шта да раде кад немају пара. Зато не може да се постигне висок принос. И ја сам раније обавезно бацао „мешавину” и „Кан” за прехрану, а сад сам ђубрење свео на „Уреу” – прича Ћосић.
Либерализација тржишта пољопривредних производа је, сматра Ћосић, „заклала” сељака. Раније, наводи, није било тако великих осцилација откупних цена и није се могло десити да цена свиња падне за сто и више динара.
– Биле су реалније цене. Сад нико ником ништа не гарантује. Држава нема никакве везе са ценама. Кланичари седну и договоре се, скроје цену која сељака тера у пропаст – закључује Ћосић.
Економско слабљење пољопривредника узроковало је да живот на селу младима не буде привлачан. Они одлазе на школовање и више се не враћају, па сваким даном има све више празних кућа и све мање људи.

Две свадбе годишње

– Чињеница је да села назадују и пошто се ништа не мења она изумиру. Не знам на шта ће све изаћи. Држава стално упозорава на проблем „беле куге”, а ништа не предузима. У Метковићу је све мање људи, има доста старијих момака који се нису оженили и девојака које не могу да се удају. Ове године смо имали једну момачку свадбу и једну девојачку, У школи је мало ђака, па је настава комбинована. Људи умиру, а деца се не рађају. Парцела коју је месна заједница пре петнаестак година купила за гробље брзо се попуњава – појашњава Ћосић.

Село без културе

Сасвим довољно животног искуства и дугогодишње ангажовање у селу, од месне заједнице до спортског и културно-уметничког друштва, дају му за право да критикује све који су „допринели” заостајању не само Метковића, већ и села уопште.
– Разумем да је време учинило своје, да ово мало омладине што је остало проводи време по дискотекама, кладионицама, на интернету. Али, зар не може, као некада, да у селу буде различитих дешавања. У Метковићу је радило КУД „Младост”, имали смо фолклор, певачку групу, драмску секцију, примали смо госте из Трњана у Хрватској и Оровника у Македонији. У Дому културе је било 200 столица. Све су разграбљене, нестале, па сад и када би се нешто у Дому организовало људи би морали да стоје. Ја сам шест и по година био председник Месне заједнице, и то у време када су се мењале власти у Општини, али је у селу све било уредно, чисто и радило се без обзира што ни тада, као и сада, није било довољно новца. То су данас само изговори. Ови што су дошли после мене, говорили су да Дом није ничији, да је под хипотеком. Па што га неко досад не однесе, ако је тако? – прича Ћосић, закључујући да од месне заједнице доста тога зависи.
Д.Г.-М.М.

 

Приоритети

“ Био сам председник месне заједнице испред СПС, али никад нисам гледао на ту «функцију» партијски, већ шта ћемо сви заједно урадити за цело село. Тада смо у савету месне заједнице добили пет места, а опозиција четири. Они су се одрекли својих мандата, али то није толико битно, јер сам увек сматрао да у селу не треба да се делимо по партијама. Није село само моје, а њихове половине – није. Слога и заједнички интерес су јако битни. Тако смо завели самодопринос, шљунчили путеве, изградили црвку, оградили спортски терен, осветлили парк у центру села… Као члан Општинског већа ја немам право да тражим из општинског буџета паре само за своје село. Мрзим кад неко «наваљује» и тражи само за себе. Залагаћу се за решавање приоритета у свим селима, али да из месних заједница не очекују само да општина решава све њихове проблеме. Морају и руководства у месним заједницама да засуку рукаве – каже Предраг Ћосић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.