[bws_googleplusone display=“plusone,share“]
На позицији центра у златној генерацији „Мачве“ из Богатића која је пре четрдесет година остварила историјски успех, пласман у Јединствену српску лигу, играо је Драган Којић из Клења, за саиграче и навијаче – Која.
Четири сезоне је играо у првом тиму, дао је свој допринос освајању првенства у Посавско-подунавској зони, али је две кључне утакмице, против Борца и Гучева и прославу на улицама Богатића пропустио јер је, два кола пре краја првенства морао да обуче сивомаслинасту униформу у касарни у Пожаревцу.
– Напунио сам 27 година живота и морао сам у војску, такав је био закон. На радију сам сазнао резултате утакмица у Богатићу против Борца из Жабара и Гучева у Бањи Ковиљачи. Радовао сам се, наравно, и помало туговао што нисам са својом екипом – каже Којић.
После четири деценије навиру успомене. На једно, каже, сасвим другачије, срећније време у односу на данас.
– Прво, у тиму су играли стварно добри момци, било је то лепо дружење, фудбал је свима био највећа љубав. Са друге стране, клуб је мислио о нама. Сви смо били збринути, имали смо посао, примали плату, па смо фудбал играли свим срцем, неоптерећени за егзистенцију – додаје.
Све је то, каже Којић, допринело „Мачвином“ успеху. Можда још више што се у тренутку окупила генерација заиста великих, можда у историји клуба највећих фудбалских талената. Јер, после „Мачве“ многи су наставили каријеру у већим клубовима у Шапцу, Лозници, Нишу….
– Све је било добро укомпоновано. Имали смо добру одбрану, средњи ред, шпиц. Примили смо мало голова. Нама је фудбал био занимација и нисмо обавезе према клубу посматрали као неки посао. Сваки дан смо проводили на игралишту.
Иако је „Мачва“ одувек сматрана за клуб који представља целу општину, па је нормално да за први тим играју и најбољи фудбалери из села, одувек су Богатинци „са висине“ посматрали играче са села.
– Били су мало препотентни што се тога тиче, али без нас нису могли – каже после четрдесет година популарни Која.
Д.Грујић