[bws_googleplusone display=“plusone,share“]
Милица Љубанић (36) са супругом Синишом ради на породичној фарми крава и прави сиреве чији квалитет је познат надалеко. Најмање осам сати ради у штали, потом припрема сир и обавља све послове у кући. И тако без дана одмора целе године. Помажу свекрва Миланка и деца Ђурђина, Марија и Милош.
Милица се сваког јутра буди пре свитања, око пет – пола шест. Уз прву кафу са супругом Синишом се договара о пословима који треба да се ураде тог дана. Обавеза је доста и свакодневно су исте, осим када, као у време када смо их посетили не искрсну непредвиђени проблеми.
– На фарми имамо око седамдесет говеда – крава музара, јуница, бикова, телади. Свакодневно најмање по осам сати радимо у штали, четири ујутро и још толико увече. Има доста посла око стоке: штала мора да се чисти, донесе храна, говеда нахране, краве помузу. Говеда не знају за викенд или црвено слово. И на дан крсне славе, стока се прва намирује, па онда примају гости – каже Милица.
Када се заврше заједнички послови у штали, „на дневни ред“ стижу остали, планирани или ванредни – спремање хране за стоку, у кући око деце, одржавање домаћинства и свакодневна прерада млека. У време боравка код ових вредних људи, Синиша и мајстор Драган су више сати у штали поправљали појилице које су краве сломиле, па у тим ситуацијама дневна подела послова се мења.
– „Ускачемо“ обоје да би се све завршило. Када треба и ја седнем за трактор и идем по сено или сточну храну. Поред посла око стоке, као и у свакој кући има доста обавеза. У свему помажу и деца, посебно када су на школском распусту, као и свекрва – прича Милица.
Милица и Синиша су се заволели пре седамнаест година, када је она имала непуних деветнаест. После средње школе кратко време је радила у фризерском салону, а он у пољопривредној апотеци. Стоке су имали као и свако друго, просечно, домаћинство – краву, неколико бикова и свиња у тову, живину. Напустили су послове „од седам до три“ када су се договорили да се озбиљније посвети говедарству. Милица га од тада прати у стопу. На сопственој фарми су у почетку имали неколико сименталки, а временом је сточни фонд порастао до седамдесет грла.
– Сада имамо 35 крава сименталске расе. Ни једну нисмо купили већ женску телад остављамо из сопственог запата. Такође, ни једну краву нисмо никада продали, већ само само мушку телад када их утовимо. Оријентисали смо се на производњу млека и прераду у сиреве – објашњава Милица.
Сименталке су веома млечне и дају квалитетно млеко са високим процентом млечне масти. На изложбама говеда у Богатићу награђиване су шампионским титулама. Дневно на фарми добијају између 200 и 250 литара млека. Половину продају „Имлеку“, а другу половину прерађују у неколико врста сирева и квалитетан кајмак. На тај начин су заокружили производњу и уз напоран рад више зарађују.
– Цена млека је 32 динара плус премија, што је јефтиније од литре киселе воде. Једино што продајемо већу количину, па се на крају обрачуна добије готов новац. Због тога смо и почели да производимо сиреве.
Млади, дробљени, сир у кришкама, качкаваљ и кајмак се свакодневно производе. Милица и свекрва Миланка неколико сати свакодневно раде само овај посао.
– Чим се краве помузу, за добијање младог сира се сири топло млеко. На десет литара млека се ставља кашика, две или три посире, зависно од којег је произвођача јер нису све исте. Млеко се усири за двадесетак минута и онда се сир цеди један дан. За остале сиреве треба да два дана да се усирено млеко држи у груди. Кајмак се добија искључиво од куваног млека и за то је задужена свекрва Миланка – објашњава Милица поступак производње који је научила од Синишине баке.
Сиреви се свакодневно производе и брзо распродају. Тражена је и сурутка, коју многи узимају као лек. На продајном месту, на пијаци у Богатићу, четвртком и недељом купци у реду чекају. Долазе и кући, у свако доба дана. Захваљујући Србима у дијаспори сиреви са породичне фарме Љубанића стигли су до Беча, Париза и у далеке земље Африке.
– На почетку је било тешко придобити купце. Куповали су мање количине, да пробају, размеравали смо по сто грама. Сада не можемо да направимо сира колико се може продати. И цена је годинама иста, 350 динара килограм, и код нас и за иностранство – каже свекрва Миланка.
Тежак животни пут је изабрала Милица, али се ни једног тренутка неће пожалити без обзира што ретко када има прилику да се одмори. Поред великог броја крава у штали, обрађују десет хектара своје и земље који су закупили, како би обезбедили довољно сена, кукуруза и силаже за храну. За разлику од Синише, Милица има и доста послова као домаћица, „у кући и око куће“. Ипак, помало у шали каже да се лакше организују да све послове ураде, него када морају да иду на славу или на свадбу. О годишњем одмору, односно дужем одсуству од куће ни не размишљају.
– Без обзира колико је напорно, задовољни смо и срећни. Имамо троје деце, Ђурђину, Марију и Милоша, који у одлични ђаци и праве вреднице. Све знају да раде и помажу кад треба – додаје на крају Милица.
Д. Грујић
Спрема, а не једе сир
Иако неколико сати дневно од млека прави сиреве, Милица уопште не једе сир. Узме тек толико да провери „да није омашила количину посире“. Осим што мирише на млеко и сир, помоћна кућа Љубанића често замирише на гибаницу која се спрема на старински начин, са домаћим корама.